ДРУГО ПОГЛАВЉЕ Казивања Посланик, мир над њим, о вредностима, карактерним особинама и врлинама.

ДРУГО ПОГЛАВЉЕ
    Казивања Посланик, мир над њим, о вредностима, карактерним особинама и врлинама.
1 Како придобити људе    20 Пријатељство и љубав
2 Праведност                      21 Како подучавати људе
3 Милост                 22 Волонтерски рад
4 Трпељивост                   23 Консултовање
5 Поверљивост             24 Отклањање неправде
6 Храброст        25 Етика ратовања
7 Понизност                         26 Срећа
8 Верност и испуњавање обавезе
9 Сигурност        27 Оптимизам
10 Ћутња и говор              28 Хумор
11 Умереност и уравнотеженост
12 Време
13 Одговорност
14 Рад и привређивање
15 Самоконтрола
16 Медицина и здравље
17 Чистоћа и улепшавање
18 Поштовање људског живота
19 Лепо понашање

Увод
    Вредност неког човека, у визији Посланика Мухаммеда, мир над њим, извире из вредности и идеала којих се особа придржава, као и постојање врлина које извиру изнутра и постају понашање и видљива стварност. Због овога је казао: „Бог не гледа у ваше ликове и иметке, него гледа у ваша срца и дела.“
Ко размисли о изрекама Посланика, мир над њим, увидеће да оне позивају ка једном циљ, а то је чистоћа и савршенство душе. Ову чињеницу потврђује и казивање: „Ја сам послан да усавршим лепо понашање.“
Иако човек има потребу за образовањем, његова потреба за вредностима, карактерним особинама и врлинама је још већа. Узрок недаћа, као што су неправда и тиранија, у једноме друштву јесте недостатак морала, а не недостатак знања.
Отуда су лепе карактерне особине главна карактеристика Посланикове мисије. Он је позивао у правду са свим њеним значењима, позивао је да се праведно поступа са сваким, позивао је у самилост према животињама, у благост, поверење, храброст, понизност, извршавање обавеза, сигурност, леп говор. Такође, његова визија обухвата питање равнотеже и умерености, било да се ради о размишљању или начину понашања.
Посланик, мир над њим, је позивао и у то да се време искористи на најбољи начин, и у одговорности, а његова мисија на којој је био устрајан позивала је у озбиљност, дозвољен начин зарађивања и самоконтролу.
Он се, такође, усмерио и ка појединцу па га је позивао да се брине о себи, свом спољашњем изгледу, и чувању свог здравља кроз хигијену и лечење ако за то буде имао прилику. Посланик, мир над њим, је позивао у успостављање друштва изграђеног на поштовању људског живота и лепих карактерних особина, друштво које води љубав и пријатељство, а у којем ће све то бити ојачано добровољним активностима за општу корист.
Он је поставио и нека начела заједничког деловања као што су: договарање, прописаност борбе против неправде уколико постоји, па је поставио и правила ратовања и правила борбе, а што је веома потребно данашњем човеку.
Он је имао и своју визију среће, оптимизма и хумора. То је све поклањао онима чије је срце испуњено бригом и тугом.
Данас је човечанству најпотребније, без обзира на њихово разликовање по питању вере и нације, да остваре ова права да би били срећни.
Сада прелазимо на објашњење онога што је речено у уводу.

Како да придобијеш људе
    У природи човека је да воли онога ко говори благим речима које нису бестидне и које не вређају осећања. Такође воле и оне који су светлог лица са осмехом, онога који има исправно рамишљање и онога ко упућује лепе савете.
Због овога је Посланик, мир над њим, придавао пажњу стварима којима се придобија срце.
Он је казао: „Ви немате иметка за све људе, али се можете према свима њима лепо понашати.“
    Такође је казао: „Најдражи међу вама ми је онај који има најбоље понашање, који су понизни и пријатни за дружење, а најмржи од вас су ми они који се баве преношењем туђих речи, они који растављају вољене и они који невинима траже мане.“
    „Немојте сматрати малим и небитним ниједно добро дело, па макар то било да насмејан сретнеш брата муслимана.“
„Твој осмех брату у лице је садака (милостиња), наређивање добра и одвраћање од зла је садака (милостиња), да упутиш човека који се изгубио је садака (милостиња), уклањање са пролаза онога што људима смета је садака  (милостиња) и да из своје кофе напуниш кофу свога брата је милостиња.“
„Твој вид којим помажеш онога коме је слаб вид је садака(милостиња) .“
„И лепа реч је милостиња.“
„Храните гладне, ширите селам (мир), лепо говорите, и клањајте (молите се Богу) ноћу док људи спавају, па ћете ући мирно у Рај.“

Правда
    Од универзалних вредности којима тежи човечанство је и правда. Узвишени Бог је упутио Посланика, мир над њим, ка томе да воли правду и да је наређује.

 Узвишени Бог каже:
Аллах вам наређује да праведно поступате. (Кур'ан, поглавље Ен-Нахл, 90.)
Такође, наредио је праведно поступање и према непријатељу, који нам се супротставља, па је упозорио да непријатељство не сме да буде разлог да неправедно поступамо према другима и да им ускраћујемо њихова права.

Узвишени каже:
Нека вас мржња коју према некима осећате никако не наведе да неправедни будете. Праведни будите, то је најближе честитости.
(Кур'ан, поглавље Трпеза 8.)
Посланик, мир над њим, је објашњавајући обавезу праведности према свима,казао: „Оне који су били пре уништило је то што, када би неко од њихових угледних украо, они га не би кажњавали, а када би то учинио неки слабић, они би га казнили. Тако ми Бога, ја бих својој ћерки Фатими одсекао руку уколико би украла!“
„Они који буду праведно поступали ће код Бога бити на минберима  од светлости. То су они који буду праведни у својим споровима, породицама и у ономе око чега се брину.“
„Бог не поштује народ у којем богати сиромашнима не дају њихово право иако им то давање права неће ништа нашкодити.“

Милост
    Једна од најлепших врлина које човек поседује јесте милост. Милост проузрокује велике трагове, као што су праштање, великодушност, међусобно помагање, пружање руке помоћи, помагање ономе коме је нанесена неправда и томе слично. Зато је једна од најспецифичнијих особина Посланика, мир над њим, била милост, јер га је Бог послао као милост човечанству.

Узвишени Бог је казао:
Ми смо те послали као милост световима. (Кур'ан, поглавље Ел-Енбија, 107.)
Само Аллаховом милошћу ти си благ према њима, а да си осоран и груб, разбежали би се од тебе. Зато им праштај и моли се да им буде опроштено и договарај се са њима.
(Кур'ан, поглављеАли Имран, 159.)
Божији Посланик, мир над њим, је казао:
„Ја нисам послат како бих проклињао, већ сам послат као милост.“
У другом казивању је казао: „Милост не бива одузета осим правом несрећнику.“
„Милостиви ће се смиловати онима који су милостиви. Будите милостиви према онима који су на Земљи па ће вам се смиловати Онај Који је на небесима.“
„Ко није милостив, неће ни њему милост бити указана.“
Посланикова самилост је обухватала све, па чак и животињски свет. Једном приликом је неки човек казао Посланику, мир над њим: „О Божији Посланиче, ја када овцу кољем милостив сам према њој.“, па му је Посланик одговорио: „И према овци ако си милостив, Бог ће ти се смиловати.“

Трпељивост
    Посланик, мир над њим, је досегао врхунац у трпељивости, у савладавању срџбе и у толеранцији.
Енес б. Малик каже: „Ходао сам са Послаником, мир над њим, а на њему је био неџрански огртач веома грубог оковратника.
Један од бедуина (становника пустиње) га је сустигао и дохватио јако за оковратник, тако да сам видио Послаников врат на којем је остао траг. Затим му је рекао: 'О Мухаммеде, дај ми нешто од Божијег иметка који је код тебе!', па му се Посланик, мир над њим, окренуо, насмејао му се, а затим је наредио да му се да иметак.“
На овај начин је Посланик мир над њим, прихватио лоше опхођење бедуина према њему и није га критиковао, него се осмехнуо и дао му оно што је тражио. Једном је спавао у хладу дрвета, а његова сабља је била обешена на њему. Дошао му је бедуин, узео сабљу, те је окренуо према  лицу Посланика, мир над њим, и казао му је: „Ко ће те сад заштити о Мухаммеде?“ Он је казао: „Аллах.“ Тада се бедуин узнемирао те му је сабља испала из руке, па ју је Посланик, мир над њим, узео, а бедуину опростио и рекао му да седне код њега.

Поузданост (испуњавање обавеза)
    Једна од врлина која је похвална јесте и поузданост. Узвишени Бог је казао: Ми смо небесима, Земљи и планинма понудили еманет, па су се устегли и побојали да га понесу, али га је преузео човек. Он је, заиста, према себи неправедан и лакомислен. (Кур'ан, поглавље Ел-Ахзаб, 72.)
Поузданост је део имана и зато је Божији Посланик, мир над њим, казао:
„Нема вере онај ко не испуњава еманета .“
Посланик, мир над њим, је сматрао да је не испуњавање еманета једна од особина лицемера. Он је казао: „Три су својства лицемера: када говори лаже, када обећа не испуни и када му се нешто повери он то проневери.“
У другом хадису је казао: „Када нестане поверења, очекуј Судњи дан.“
Посланик, мир над њим, је у своме народу био познат као поверљиви (ел-емин), а Хатиџа, која је била богата и угледна, удала се за њега због његове поузданости и лепог понашања, па му је због тога поверила трговачку робу, пославши га у Шам, а то је било пре почетка Објаве.
Због његове поузданости, чак су и Курејшије, иако нису веровали да је он посланик, остављали свој иметак код њега на чување. Када му је Бог наредио да учини исељење у Медину, након што га је његов народ злостављао, он је оставио Алију, нека је Бог задовољан са њим, свога амиџића у Меки, како би вратио оно што су му људи поверили на чување. То је учинио иако су га они нападали, порицали и узимали иметке његових следбеника, али он није хтео да узме њихове иметке као замену за то, него је оно што је припадало њима вратио. Он је био најпоузданији човек.

Храброст
    Много пута људи понижавају неку особу говорећи јој да је превртљива, да нема свога става, своје принципе, свој идентитет. Посланик, мир над њим, није био такав са својим пријатељима, а ни са својим непријатељима. Његови су непријатељи желели да се он одрекне неких својих принципа, међутим они то нису никада доживели, него је он, мир над њим, казао познату реченицу: „Тако ми Аллаха, када би ми дали Сунце у десну, а Месец у леву руку, да оставим позивање у Ислам, не бих то учинио, све док Аллах не узвиси ову веру или будем уништен на том путу.“
Узвишени Бог је казао:
Они би једва дочекали да ти попустиш, па би и они попустили. (Кур'ан, поглавље Ел-Калем, 9.)
Божији Посланик, мир над њим, је казао:     „Људи су попут руда, они који су били најбољи људи пре Ислама најбољи су и у Исламу, уколико разумеју веру. Наћи ћете да су најбољи људи у овој ствари (власти) они који је највише мрзе тј не желе и наћи ћете да су најгори људи дволичњаци, они који једној групи људи показују једно, а другој групи друго лице.“
Преноси се од Мухаммеда б. Зејда да су неки људи казали његовом деду Абдуллаху б. Омеру:
„Ми улазимо код наших владара и код њих говоримо супротно ономе што говоримо када изађемо од њих.“, па им је он казао: „Ми смо то у доба Божијег Посланика, мир над њим, сматрали лицемерством.“
Преноси се да је Абдулах б.Омер казао: „Чуо сам Божијег Посланика, мир над њим, да каже:     'Када видите мој уммет (народ) како из страха не сме неправедном да каже да је неправедан, свеједно је да ли постоје или не.'“

Понизност
    Људи воле понизну особу која их среће са добродошлицом и осмехом на лицу, не осећајући никакву потешкоћу када се сретну са њим. Посланик, мир над њим, је подстицао на понизност и појаснио је да човек кад год је понизан то ће му повећати његов положај и код Бога и код људи. Божији Посланик, мир над њим, је казао: „Када год је неко понизан ради Бога, Бог ће га уздигнути.“
„Бог ми је објавио да будете понизни тако да се нико не уздиже над другим и да нико не чини неправду другом.“
Посланикова понизност се огледала и у томе што је, када би пролазио поред деце, називао селам (мир, исламски поздрав), а онај који би улазио у џамију не би могао да га разликује од његових следбеника, јер није имао никакву одећу или место на основу којег би се препознао.
Једном приликом је дошао код својих пријатеља па су они устали из поштовања према њему, па је казао: „Немојте устајати као што то чине Персијанци величајући једни друге.“
У својој кући је био на услузи породици, своје папуче би чистио, крпио је своју одећу, музао је овцу за своју породицу, хранио је деву, јео је заједно са слугом, седео је са сиромашнима, извршавао је потребе удовица и јетима (сирочади), први би називао селам (мир) ономе кога би срео, посетио би онога ко би га позвао, иако би та посета кратко трајала. Једном приликом је Божијем Посланику, мир над њим, дошао неки човек који је због страхопоштовања према Посланику почео дрхтати, па му је Посланик, мир над њим, казао: „Полако, човече, ја нисам никакав краљ; ја сам само син једне обичне жене из племена Курејш, која је јела обичну храну.“

Верност и испуњавање обавеза
    Ово је једна од највећих и најбољих врлина које човек може да поседује. То је својство које је потврдио и Ислам те је наредио извршавање обавеза и обећања.

 Узвишени каже:
И испуњавајте обавезе на које сте се Аллаховим именом обавезали и не кршите заклетве кад сте их тврдо дали.
(Кур'ан, поглавље Ен-Нахл, 91.)
Божији Посланик, мир над њим, је казао: „Муслимани испуњавају задате услове.“
„Ја не кршим уговоре и не узимам изасланике и делегације као таоце.“
„Испоштујте уговоре које сте потписали са многобошцима и ослонимо се на Бога против њих.“
    „Извршите обавезе на које сте се заклели пре Ислама, јер Ислам обавезе на које сте се заветовали само диже на већи степен.“

Сигурност
    Сигурност је ствар око чије се вредности у животу људи двојица неће разићи, јер без ње ће бити поремећени људски интереси и завладаће хаос, распространиће се убијања и пљачке, а злочинци ће ширити страх међу људима.
Посланик, мир над њим, је сигурност са свим њеним врстама ставио на висок положај, било да се ради о душевној, здравственој или прехрамбеној, и то је учинио једном од највећих благодати у којој човек може уживати на овоме свету. Божији Посланик, мир над њим, је казао: „Ко од вас осване сигуран у свом месту боравка, телесно здрав и поседује храну за један дан, као да му је дат дуњалук (овај материјални  свет) са свим његовом ризницама.“
Због несигурности, изложености  кажњавању и прогањању, Посланик је својим следбеницима наредио да се иселе из Мекке у Медину, а затим се и он иселио из истог разлога, тражећи ново место на којем ће његова мисија бити прихваћена а светло које је Бог објавио бити примљено.
У стању туге и бола Посланик је напустио Мекку коју је много волео и у којој је провео своје детињство и младост, све до своје четрдесете године.

Напустио ју је говорећи: „За мене нема лепшег и дражег града, и да ме мој народ није протерао никада те не бих напустио и настанио се у друго место.“
Посланик, мир над њим, је запретио сваком ономе ко угрожава сигурност и поткопава њене темеље, а то бива злочинима као што су убиство, крађа и повреда части. Божији Посланик, мир над њим, је казао: „Ваша крв, имеци и част су свети као што је свет и овај дан у овој светој земљи и овом светом месецу.“
Посланик, мир над њим, је забранио нападање исламских владара или оно што се зове војни удар, јер то ће проузроковати смутњу, проливање крви и несигурност. Рекао је, мир над њим: „Ко се не покори и напусти џемат (заједницу), па умре, такав је умро предисламском смрћу.“
И поред тога Посланик, мир над њим, је наредио саветовање владара на леп и аргументован начин, рекавши: „Вера је савет.“ Асхаби (следбеници) су упитали: „Како се то манифестује, о Божији Посланиче?“
Он је одговорио: „Кроз испуњавање права према Богу, Његовој књизи, Посланику, вођама муслимана и обичним људима.“

Ћутање и говор
    Ћутња је веома лака и човеку никакве трошкове не доноси, већ га чува од многих проблема и непријатних ситуација, и одстрањује од њега многе несреће и потешкоће. И поред ове чињенице, мало је људи који знају да ћуте, а Посланик, мир над њим, је појаснио вредност ћутања и опасност језика, рекавши:     „Ко верује у Бога и Судњи дан нека говори добро или нека ћути.“
„Ко буде ћутао, успео је.“
„Муслиман је онај од чијег језика и руку су мирни други муслимани.“
Једном приликом је Укбе б. Амир, нека је Бог задовољан са њим, упитао Посланика, мир над њим:     У чему је спас?“ Посланик је одговорио:     „Чувај свој језик, држи се своје куће  и плачи због својих греха.“
Циљ ових казивања није подношење и не мењање онога што је лоше, и ћутање о неправди, него је циљ удаљавање од онога што не ваља и удаљавање од говора који није заснован на доказу. Зато је Посланик, мир над њим, и казао: „Реци истину, па макар била и горка.“
Божији Посланик, мир над њим, је рекао:

„Првак шехида (погинули на Божијем путу) је Хамза б. Абду-л-Муталлиб и човек који је устао да неправедном владару забрани зло и нареди добро, па га овај убије.“
Овај пример и слични њему су примери када човек говори истину.
А ћутња је пожељна када су у питању неке збуњујуће ситуације и смутње, те онда када је корист од говора и шутње иста. Посланик, мир над њим, је казао: „Лепота Ислама човека се огледа у остављању онога што га се не тиче.“

Умереност и уравнотеженост
    Узвишени Бог је описао уммет (народ) Мухаммеда, мир над њим, као заједницу средине.

Узвишени каже:
И тако смо вас учинили заједницом средине. (Куран, поглавље Ел-Бекара, 143.)
Зато је Посланик, мир над њим, тежио ка успостави врлина као што су уравнотеженост и умереност у животу муслимана. Уравнотеженост, умереност и средњи пут су били веома истакнути у животу Посланика, мир над њим, његовим обредима и поступцима, зато је он и забранио претеривање и екстремизам, рекавши: „Чувајте се претеривања, јер је оно уништило оне пре вас.“
Посланик, мир над њим, је подучавао своје следбенике како да буду умерени у свему. Тако се преноси од Енеса да је казао: „Дошла су тројица људи кући код жена Божијег Посланика, мир над њим, да се распитају о његовом богослужењу. Када су били обавештени о томе казали су: 'Где смо ми у односу на Посланика, а њему су опроштени и претходни и будући греси?' Један од њих рече: 'Ја ћу по целу ноћ да клањам!' Други рече: 'Ја ћу стално да постим и нећу да мрсим.', а трећи рече: 'Ја ћу се повући од жена и нећу никад да се оженим!'. Божији Посланик, мир над њим, је био обавештен о ономе што су рекли, па је казао: 'Ја сам од свих вас најскрушенији и најбогобојазнији, али ја постим и мрсим, клањам и одмарам, и женим се женама, па ко избегава мој суннет (моју праксу, начин живота), тај није од мене!'“
Једном приликом је Посланик, мир над њим, дошао код своје жене Зејнеб бинт Џахш и нашао уже које је било растегнуто међу два стуба. Упитао је следбенике: „Какво је ово уже?“ Одговорили су: „То је Зејнебино уже, када се умори у намазу користи га као наслоњач.“ Посланик је на то казао: „Не, склоните га! Нека неко од вас клања док је у снази, а када се умори нека седне.“
Посланик, мир над њим, је објаснио стварност вере рекавши: „Вера је лагана, и нико се неће са њоме борити, а да га она неће победити. Зато будите умерени, а ако не можете – трудите се да будете близу тога, и радујте се награди.“
Посланик, мир над њим, би, кад год је био у прилици да бира између две ствари, увек изабрао лакшу, уколико не би била грех, а ако би био грех, он би га се највише чувао. Преноси се од Ханзале ел–Еседија да је казао: „Срео сам Ебу Бекра који ме упитао: 'Како си?' Рекао сам: 'Ханзала је лицемер!' Он рече: Слављен нека је Бог, шта то говориш?!' 'Када смо код Посланика, мир над њим, он нас подсети на Пакао и Рај, и ми као да их видимо, а кад се вратимо својим породицама и свакодневном животу, ми то заборавимо.' Ебу Бекр рече: 'Тако ми Бога, то исто се догађа и нама.' Упутили смо се затим код Посланика, мир над њим, где сам исто поновио: 'Ханзала је лицемер.' На то је он упитао: 'Чему то, а ја сам одговорио: Када смо код тебе ти нас подсетиш на Рај и Пакао, и ми као да их видимо, а кад се вратимо својим породицама и свакодневном животу, ми то заборавимо. Посланик му тада рече: 'Тако ми Онога у Чијој је руци моја душа, када бисте били онакви какви сте када сте са мном, заиста би вас анђели поздрављали у вашим постељама и на путу. Али о Ханзала, час овако, час онако, поновивши то три пута.'“
Посланик, мир над њим, нас је обавестио да претеривање у вери води пропасти, рекавши три пута:

„Пропали су они који претерују у вери.“
Енес, преноси да је Посланик, мир над њим, видео старца како једва иде између своја два сина, па је упитао: „Шта је са овим?“ Следбеници рекоше: „Заветовао се да ће пешачити.“ Посланик, мир над њим, одговори: „ Богу не треба да се он самокажњава.“
Сви ови докази потврђују настојање Посланика, мир над њим, да успостави уравнотеженост код муслимана, како не би скренуо са пута и како не би отишао у претеривање или попуштање.
    Имајући у виду душевну страну човека и његову природну склоност ка страстима, Бог је дозволио уживање у лепим стварима, рекавши:
Реци:     „Ко је забранио Аллахове украсе које је Он подарио Својм робовима и укусна јела.'“ (Куран, поглавље Ел-Араф, 32.)
И рекао је Узвишени:
Немој заборавити свој удео на овоме свету. (Куран, поглавље Ел-Касас,77.)
Једна од молби Посланика, мир над њим, била је: „Аллаху мој, поправи моју веру која је моја заштита и поправи мој дуњалук (овај материјални свет) на којем живим.“  Ова молба открива задивљујућу равнотежу између овог света и вере.
Такође, умереност у говору и делима била је једна  од препознатљивих особина Посланика, па се од Аише, преносида је казала:
„Посланик, мир над њим, није пожуривао у говору овако како ви пожурујете.“
Посланик, мир над њим, је рекао: „Доиста мунбетт  неће прећи жељени пут, и изгубиће своју јахалицу.“
У једном хадису стоји: „Твој Господар има право код тебе, твоје тело има своје право код тебе, и твоја породица има право код тебе, па свакоме дај његово право.“
Такође се умереност Ислама огледа у томе што је Посланик прописао многе олакшице у разним ситуацијама о којим он каже: „Бог воли да се користе олакшице исто као што презире да се раде лоша дела.“
У једном хадису који говори о особинама Посланика, мир над њим, стоји: „Када је Посланик био у прилици да бира између две ствари увек би изабрао лакшу уколико не би била грех.“

Време
    Време је живот. Бог се заклиње неким од периода времена што указује на његову вредност. Он се такође заклиње зором, јутром, ноћу и дању. Божији Посланик, мир над њим, је рекао: „Две благодати које много људи занемарује су здравље и слободно време.“
Такође је казао: „Роб на Судњем дану неће померити своје ноге док не буде упитан о четири ствари: о животу – како га је провео, о знању – како је поступао са њим, о иметку – како га је стекао и где га је потрошио и о телу – како га је користио.“
    Подстичући на то да се живот проведе радећи добра дела Посланик је казао: „Искористи пет ствари пре других пет: живот пре смрти, здравље пре болести, слободно време пре заузетости, младост пре старости и богатство пре сиромаштва.“

Одговорност
    Посланик, мир над њим, је људима дао одговорности сходно њиховом стању и могућностима, те је упозорио на неодговорност и занемаривање поверених обавеза сваког појединца.
Он је појаснио да ће човек бити питан пред Богом о одговорности, рекавши: „Сви сте ви пастири и свако ће бити одговоран за своје стадо. Владар је пастир и он је одговоран за своје стадо, човек је пастир своје породице и одговоран је за своје стадо, жена је пастирица у кући свога мужа и биће одговорна за своје стадо, слуга је пастир иметка свога газде и биће одговоран за њега. Сви сте ви пастири и сви ће те бити питани за своје стадо.“
Уколико човек није одговоран према својој деци и жени он тиме чини грех јер Посланик, мир над њим, каже: „Доста је човеку греха само да запостави онога кога је дужан да храни.“
Једном приликом је Посланик, мир над њим, рекао Са'ду б. Векасу: „Боље ти је да оставиш своје наследнике богате него сиромашне па да траже од људи.“  
    Посланик, мир над њим, је објаснио и да је човек одговоран за оно што говори, казавши: „Доиста роб изговори реч коју Бог воли, а да томе не придаје важност, па му Бог због тога подигне његов степен. И доиста роб изговори реч којаБога разљути, а да јој не придаје важност па га она одведе у Пакао.“
Такође је појаснио да је свако одговоран за оно што ради рекавши: „Коме дамо неки посао и надницу за њега, а он узме више од тога такав је крадљивац.“
    Такође је казао: „Шта је са радником коме дамо посао, па нам он дође и каже: 'Ово је од посла који сте ми дали, а ово сам добио на поклон. А да је седео у кући свога оца и мајке, да ли би то добио на поклон? Тако ми Онога у Чијој је руци Мухаммедова душа, ко год нешто од тога утаји доћи ће на Судњем дану носећи то на врату.“

Рад и зарађивање
    Посланик, мир над њим, је појаснио важност рада и упозорио на погубност лењости и незапослености, те је објаснио многе прописе и правила везана за начин зараде и трговину.
    Узвишени каже:
А када се намаз заврши, разиђите се по Земљи тражећи Аллахове благодати.
(Куран, поглавље Ел-Џумуа,10.)
Божији Посланик, мир над њим, је рекао:
„Најбоља храна коју једете је она коју сте зарадили сопственим рукама. Доиста се Аллахов веровесник Давид, мир над њим, хранио храном зарађеном сопственим рукама.“
Посланик, мир над њим, је подстицао људе да професионално одраде посао који раде, па каже:
„Бог, доиста, воли да професионално (перфектно) одрадите посао који радите.“
Он је упозорио на штетност тражења иметка од људи без потребе, казавши: „Неки ће просити од људи све док не сретну Бога без меса на своме лицу.“
    То је због тога што је срамота да се проси и зато што му је била обавеза да једе од рада сопствених руку.
И рекао је: „Ко проси, а није сиромашан као да једе жеравицу.“
Посланик, мир над њим, је забранио монопол робе у сврху подизања цене па је казао: „Ко држи монопол такав је грешан.“
Преноси се да је Посланик казао: „Бог каже: 'Уколико се двојица удруже ја сам са њима све док један другог не превари, а када га превари ја их напустам.'“
Такође је казао: „Поуздани и искрени трговац ће бити у друштву веровесника, искрених и шехида (погинулих бораца на Божијем путу).“
Он је рекао: „Чувајте се честог заклињања приликом трговине, јер оно најпре доноси иметак, а затим губитак.“
И рекао је: „Продавац и купац имају избор све док се не растану. Ако буду искрени и објасне стање робе онда ће им бити дат берекет(благослов) у трговини, а уколико лажу и сакрију ману (фалинку) – биће ускраћени берекета.“
И рекао је: „Дајте раднику плату пре него што му се зној са чела осуши.“
И рекао је: „Најбоља зарада јесте зарада сопствениим рукама, уколико ради како треба.“
    И рекао је: „Забрањено је трговати алкохолом.“
    И рекао је: „Немојте продавати неубране плодове  све док се не покаже да су здрави  и да су сачувани од мана.“
И рекао је: „Ко вара није од нас.“
И рекао је: „Муслиман је брат муслиману. Није му дозвољено да му прода нешто што има ману (фалинку), а да му не укаже на њу.“
И рекао је: „Нека нико од вас не продаје на трговину свога брата.“
И рекао је: „Трговина је заснована на обостраном задовољству.“
И рекао је: „Аллах воли лепо поступање приликом продаје, трговине и пресуђивања.“

Самоконтрола
    Једна од битних ствари које је Посланик, мир над њим, наредио јесте да човек успостави контролу над собом, тако да уважава права Бога и права робова у тајности пре јавности.
Посланик, мир над њим , је рекао: „Бој се Бога где год био, и учини добро дело након лошег да би га избрисао, и лепо се опходи према људима.“
Једном приликом је Посланик, мир над њим, подучавајући Ибн Аббаса самоконтроли, храбрости и ослоњању на Бога,казао: „О дечаче, подучићу те неколико речи: Чувај Бога, па ће и Он тебе чувати. Чувај Бога, па ћеш Га наћи испред себе . Када нешто тражиш – тражи од Бога а када нечим помажеш, помогни се Богом. Знај да, када би се сви људи скупили да ти какву корист прибаве, не би ти могли користити осим онолико колико ти је Бог прописао. Када би се сви људи сакупили да ти какво зло нанесу не би ти могли наштетити осим онолико колико ти је Бог прописао. Пера су пресушила, а листови подигнути.“
Посланик, мир над њим, је једном приликом упитан шта је то доброчинство, па је одговорио: „То је да обожаваш Бога као да Га видиш, јер иако ти Њега не видиш, Он, заиста, тебе види.“
Посланик, мир над њим, је споменуо седморицу који ће бити на највишим ступњевима Раја на Судњем дану и Бог ће их ставити у хладу на дан када другог хлада осим Његовог неће бити. Један од таквих је и: „...човек којег је угледна и лепа жена позвала на блуд, а он рекао: 'Ја се бојим Бога Господара светова.“  То је због тога што зна да га његов Господар посматра па је оставио грех чак и када га нико други не види.

Лек и здравље
    Сваки човек на земаљској кугли жели да буде здрав. Посланик, мир над њим, нам је упутио неке савете и ствари везане за здравље које користе у заштити од болести, па је подстицао на лечење оним стварима које нису забрањене. Неки од тих савета су:
Посланик, мир над њим, је рекао: „Доста је човеку неколико залогаја које ће га одржати способним за рад. Ако већ хоће онда нека једну трећина остави за храну, другу за воду и трећу за дисање.“
Када би људи практиковали овај савет многе болести не би постојале.
Рекао је: „Свака болест има свој лек, па уколико се нађе лек за болест, она ће нестати уз Божију дозволу.“
Рекао је: „Ако чујете да у једном месту има куга немојте улазити у то место, а уколико се појави у месту где сте ви, немојте излазити бежећи од ње.“  Овај хадис је основа за оно што је постало у медицини познато као карантин.
Такође је казао: „Нека човек не кори никог осим себе уколико заноћи, а на рукама му је масноћа од меса.“
Ово је савет да се руке перу након јела, а посебно када човек жели да спава. Ко то запостави нека криви самог себе.
И рекао је: „Ћурукотово уље је лек за сваку болест, осим тровања.“
Научно је потврђено да ћурекотово уље јача имунитет тела и да је тако оно лек свакој болести као што нас је о томе обавијестио Посланик, мир над њим.

Чистоћа и улепшавање
    Посланик, мир над њим, је подстицао да се одржава чистоћа тела, одеће и дома. Посланик је волео леп мирис, а презирао је ружан. Његови савети по том питању су следећи:
„Ко од вас има косу, нека је уређује.“
„Три су ствари које треба да ради сваки муслиман: купање на дан џуме  ,коришћење мисвака  и мирисање.“
Када би Посланик, мир над њим, негде долазио, познат би био по томе што је лепо мирисао. Он је казао: „Природне ствари су: изапирање уста, носа, кориштење мисвака (чишћење зуба), скраћивање бркова, резање ноктију, уклањање длака под пазухом, уклањање длака са стидног места, уклањање прљавштине која се налази на врховома прстију, прање водом након нужде и обрезивање.“
    Такође је казао: „Одржавајте своје куће чистим.“
            Рекао је и ово: „Бог је леп и воли лепоту.“
    Једном приликом је Посланик, мир над њим, видео неког човека који је био рашчупане косе па је рекао: „Зар овај не може наћи ништа што би уредило његову косу?“
Другом прликом је видео човека који је имао прљаву одећу, па је рекао: „Зар овај не може наћи воду којом би опрао своју одећу?“

Поштовање човека
    Узвишени Бог је почастио човека и учинио га најбољим створењем. Каже Узвишени:
Ми смо одликовали синове Адамове.
(Кур'ан, поглавље Ел-Исра, 70.)
Погледајте само Посланика, мир над њим, поред којег је пролазила џеназа (сахрана), а он је устао. Следбеници су казали да је то јевреј, а он је одговорио: „Зар и он није човек?“
Ово само говори колико је Посланик, мир над њим, поштовао човека без обзира које вере био, коме припадао и како поступао на овоме свету.
Посланик, мир над њим, је забранио кажњавање људе рекавши: „ Бог ће на Судњем дану казнити оне који буду кажњавали људе.“
А то је због тога што ће свако бити награђен или кажњен на основу својих поступака.
    Рекао је: „Две врсте људи су тако дубоко у Паклу да их нисам могао видети: људи који имају бичеве попут крављих репова и њима ударају народ, и жене одевене – а откривене, заводнички ходају. Њихове главе су попут камилиних грба. Неће ући у Рај, нити ће осетити његов мирис.“
    Од доказа да је Посланик, мир над њим, ценио човека јесте и то да је забранио вређање умрлих.“
Он је такође забранио злоупорабу леша и изигравање са њиме рекавши: „Сломити прст мртвацу је као сломити га живом човеку.“
Дакле оба поступка су грех.

Лепо понашање
    Сви људи воле лепо понашање, као и човека који је ведар и насмејан.
Зато је Посланик подстицао човека да се лепо понаша, да буде драг људима и да стиче њихово пријатељство. У духу тога је рекао: „Најтеже (најцењеније) дело на ваги на Судњем дану је лепо понашање, а Бог не воли бестидног и непристојног.“
Такође је казао: „Најбољи верници су они са најбољим понашањем.“
И рекао је: „Верник  лепим понашањем може постићи степен онога који ноћи проводи у намазу, а дане у посту.“
И рекао је. „Верници су лаки и благи попут послушне камиле која, ако је повучеш – покори се, а ако јој наредиш да легне – уради то макар и на стени.“
    Једном приликом је упитан о жени која дању пости, а ноћи проводи клањајући, али узнемирава своје комшије, па је одговорио: „Она је у ватри.“
И рекао је: „Ко не остави лажан говор, рад по њему и џахилијетско (предисламско) понашање , Богу ништа не треба  његово остављање хране и пића (током поста).“
И рекао је: „Разваратан и простачки говор никако није од Ислама, а најбољи муслимани су они са најепшим одгојем.“

Пријатељство и љубав
    Пријатељство није само реч која се изговара, а да при томе нема одређени удео у љубави, у улагању труда и даривању. Зато се каже: „Пријатељ се препознаје у тешким ситуацијама.“
Посланик, мир над њим, је појаснио главни стуб на којем почива пријатељство, рекавши:     „Најбољи пријатељи код Бога су они који су најбољи према својим пријатељима, а најбоље комшије код Бога су они који су најбољи према својим комшијама.“
„Од двојице људи који се воле у име Бога, онај који више воли свога пријатеља је дражи Богу.“
    „Нико од вас неће бити верник све док не буде своме брату желио оно што жели себи.“
Посланик, мир над њим, нас је обавестио да ће неки људи ући у Рај и имати високе степене, а разлог томе је љубав према добрим људима. Једном приликом је дошао неки човек Посланику и упитао га: „Када ће Судњи дан?“ Посланик га је упитао: „А шта си припремио за Судњи дан?“ Човек рече:     „Ништа посебно, осим што волим Бога и Посланика.“, па му Посланик рече: „Ти ћеш бити са онима које волиш.“Енес је тада казао: „Нисмо се ничему више обрадовали као овом хадису.“
Посланик је подстицао да се изаберу добри пријатељи, казавши: „Немој се дружити осим са верником, и немој да једе твоју храну осим богобојазна особа.“
„Човек је на вери свога пријатеља, па нека гледа с ким ће се дружити.“

Како да подучиш људе
    Познато је да је успешан учитељ човек који је смирен, који има јаке аргументе, и који користи искрене речи које иду из срца у срце.
Посланик, мир над њим, је био најбољи учитељ, и зато је рекао: „Ја сам на степену вашег оца, ја вас подучавам.“
Један од примера како је Посланик, мир над њим, подучавао јесте предаја од Енеса б. Малика који каже: „Седили смо у џамији, па је ушао неки бедуин (становник у  пустињи) и почео мокрити. Када су то видели асхаби ( следбеници) казали су: ’Стани! Стани!’“, а другој предаји стоји: „Па су га људи покушали од тога одвратити, а Посланик им је казао: ’Не прекидајте га.’“, јер ће му то наштетити. Они су га пустили док није завршио.
Затим га је Посланик, мир над њим, дозвао и казао му: „Џамије су Божије куће, не приличи да се у њима врши нужда и да се прљају. Џамије су за спомињање Бога, намаз (молитву) и учење Курана.“
Од Муавије б. Хакема Ес-Сулемија се преноси да је казао: „Док сам клањао са Божијим Послаником, мир над њим, неко је кинуо па сам рекао: ’Јерхамукеллах – Нека ти се Бог смилује.’ Свет ме је оштро погледао, па сам рекао: ’Пропао сам, због чега гледате у мене?’ Они су почели ударати рукама по својим бутинама. Када сам видео да ме ућуткују, ућутао сам. Када је Божији Посланик, мир над њим, клањао, нисам видео учитеља бољег у подучавању. Тако ми Бога, није ме љутито погледао, нити ме је ударио, нити увредио, него је рекао: ’У намазу није дозвољено ништа од људског говора. Он је састављен од слављења и величања Бога и учење Кур'ана.’“
Посланик би некада користио дијалог служећи се разумским аргументима када би хтео да увери некога у нешто или да га подучи. Тако се од Ебу Умаме преноси: „Дошао је један младић Веровеснику, мир над њим, и рекао му: ’Божији Посланиче, допусти ми да учиним блуд.’
Народ се окупио око њега, негодујући, критикујући га. Посланик, мир над њим, је рекао: ’Приближите га.’
Када је дошао близу, рекао му је: ’Седи.’
    Он је сео, а онда га је Посланик, мир над њим, упитао: ’Да ли би волео да неко учини блуд са твојом мајком?’
Рекао је: ’Не, тако ми Бога, Божији Посланиче.’
    Веровесник, мир над њим, му је рекао: ’Ни други не воле да се то учини њиховим мајкама!’
Затим га је упитао: ’Да ли би волео да то неко учини са твојој ћерком?’
Одговорио је: ’Не, тако ми Бога, Божији Посланиче.’
    Рекао је: ’Ни други не воле да се то деси њиховим ћеркама.’
Поново је упитао: ’Да ли би волео да се то деси твојој сестри?’
Младић је одговорио: ’Не, тако ми Бога, Божији Посланиче.’
Рекао је: ’Ни други не воле да се то деси њиховим сестрама.’
Упитао је: ’Да ли би волео да се то догоди твојој тетки по оцу?’
Одговорио је: ’Не, тако ми Бога, Божији Посланиче.’
    ’Ни други не воле да се то догоди њиховим теткама по оцу!’
Упитао га је: ’Да ли би волео да се то догоди твојој тетки по мајци?’
Одговорио је: ’Не, тако ми Бога, Божији Посланиче.’
    Посланик, мир над њим, је рекао: Ни други не воле да се то догоди њиховим теткама по мајци.’
Тада је ставио своју руку на њега и проучио:  ’Боже мој, опрости му грехе, очисти му срце и сачувај његово стидно место од грешења.’
Након тога овај младић се није на то више освртао.“

Волонтерски рад и општа корист
    Свет је у последње време придао пажњу волонтерском раду. Светске владе таквој врсти рада дају потпору и олакшавају средства да се он оствари.
То је због тога што је оваква врста рада веома битна за помагање људима и њиховом спашавању из разних потешкоћа и катастрофа које их потресају.
    Посланик Мухаммед, мир над њим, је подстицао на рад за опште добро људи како би се ослободили патње, и за то одредио велику награду.
Он је казао: „Видео сам човека да је у Рају због дрвета које је било на путу и сметало је муслиманима, па га је посекао.“
„Показани су ми дела мог народа , и добра и лоша. Видео сам да је једно од добрих дела уклонити препреку са пута.“
И не само то, него је Посланик, мир над њим, уклањање препреке са пута уврстио у делове веровања, рекавши: „Веровање се састоји од седамдесет и неколико делова. Највећи део су речи „нема бога осим јединог истинског Бога (Аллаха), а најмањи је уклонити препреку са пута, а и стид је саставни део веровања.“
„Најбоље дело је да брата учиниш срећним или да вратиш његов дуг или да га нахраниш хлебом.“
    „Онај који помаже удовицама и сирочадима је као борац на Божијем путу или као онај који ноћи проводи клањајући, а дане постећи.“
    Посланик, мир над њим, је похвалио племе Ел-Еш’ар када је у питању њихово понашање приликом потешкоћа и ратова, рекавши: „Када припадницима племена Еш’ар нестане опскрбе док су у биткама или понестане хране њиховим породицама у Медини, они ону храну коју имају саберу на једно место, а затим је међусобно једнако поделе. Ја сам њихов, а и они су моји.“
И рекао је: „Ко пронађе воду па из ње пије оно што је живо био он човек или џин или птица, Бог ће га на Судњем дану наградити за то.“

Договарање
    Нема сумње да је сваки човек у потреби да се посаветује са онима који имају искуство и здраво размишљање, и да са њима размени мишљење како би на основу тога дошао до најбољег решења и остварио највећу користи у некој од ствари која се тичу његовог живота.
Израз Шура (договарање) је споменут у Кур’ану на два места. Узвишени Бог на једном месту у Ку'рану наређује Посланику, мир над њим, договарање казавши:
И са њима се договарај.
(Кур'ан, поглавље Али Имран, 159.)
На другом месту је похвалио оне који се договарају, казавши:
И они који се одазову своме Господару, намаз обављају, договарају се и од онога што им као опскрбу дајемо, удељују.
(Кур'ан, поглавље Еш-Шура, 39.)
Аллах је њих похвалио због тога што они сами не доносе одлуке, него се међусобно саветују и договарају, те тему која их занима проучавају са више аспеката како би дошли до истине по том питању.
    Посланик, мир над њим, није био у потреби да се са било ким договара јер је он био усмераван путем Објаве која му је долазила са небеса, него му је Бог наредио да подучи уммет (народ) договарању, те њеној вредности како би се за тиме поводили народи после њега.
Пуно пута се Посланик саветовао са асхабима (следбеницима) и радио по мишљењу онога са киме се договарао. Због тога Ебу Хурејре каже: „Нисам видео да се ико више договарао са својим асхабима од Посланика, мир над њим.“
Од ствари у којима се Посланик саветовао са муслиманима јесте и начин опхођења са онима који су оптужили Аишу да је починила блуд, а то је било пре него што ју је Бог у Кур'ану прогласио невином.
    Она је казала: „Након што је споменуто оно што је било везано за мене, а ја нисам знала за то, Посланик, мир над њим, је устао како би одржао говор. Прво је изговорио шехадет ( сведочење да је Бог један и да је Мухаммед Његов посланик), захвалио се Богу, па је казао: ’А затим; посаветујте ме када су у питању људи који желе зло мојој породици, а тако ми Бога, ја своју породицу не познајем по злу.’“
Посланик, мир над њим, се саветовао са својим следбеницима и по питању рушења Кабе и њеног грађења на новим темељима.
Након што су се многобошци окупили на Бедру желећи рат са Послаником, он се окренуо својим асхабима и казао: „Доиста је ово Мекка, послала вам је своје главешине.“ А затим се посаветовао када је у питању борба. Ебу Бекр и Омер су лепо говорили, а након њих је устао Микдад б. Амр и казао: „О Божији Посланиче, уради оно што ти је Бог наредио. Ми смо уз тебе и тако ми Бога, ми ти нећемо казати као што су јевреји казали Мојсију: ’Иди ти и твој Господар па се борите, а ми ћемо овде седети.’ Него кажемо: ’Иди ти и твој Господар и борите се, а и ми ћемо са вама.’ И тако ми Бога, када би кренуо ка Абесинији ми бисмо се уз тебе борили против оних који би ти се испречили на том путу све док тамо не би стигао!“
Након тога је Посланик, мир над њим, за њега проучио дову (молбу), а затим казао: „Посаветујте ме о људи.“ Желео је и мишљење становника Медине по том питању јер су они били његови помагачи, али се бојао да они можда не сматрају да га требају помоћи ван Медине, и да он нема право да иде са њима у борбу.
Са'д б. Му'аз рече: „Као да желиш наше мишљење, о Божији Посланиче?“ Он рече: „Да.“     Муаз тада рече: „Ми смо у твоје посланство поверовали и заветовали ти се, па иди о Божији Посланиче да урадиш оно што ти је наређено.

Тако ми Онога Који те је послао са Истином када би се пред нама испречило море, па га ти кренуо да прегазиш и ми бисмо то учинили. Способни смо да сутра сусретнемо непријатеља, јер ми смо стрпљиви у борби, јаки код сусрета са непријатељем. Можда ће ти Бог у нама показати оно што ће те обрадовати, па поведи нас уз Божији благослов.“
Посланик, мир над њим, се саветовао и са женама у важним стварима. Када је требало да буде примирје на Худејбији, посаветовао се са својом женом Умму Селеме о муслиманима и прихватио њен предлог. Ово доказује да је саветовање и договарање био један од главних темеља на које се ослања Посланик, мир над њим,у свом животу и у начину доношења одлука.

Борба против неправде
    Исто као што је Ислам забранио неправду тако је наредио борбу против ње и супростављање тиранину, све док људи не буду сигурни од његовог зла. Узвишени Аллах каже:
Онима који вас нападну, узвратите истом мером. (Кур'ан, поглавље Ел-Бекара, 194.)
Стих доказује да није дозвољено чинити неправду агресору и светити му се него само треба узети своје право без било каквог додавања. Ово је доказ величине Ислама.
Посланик, мир над њим, је подстицао на борбу против неправде многим средствима. Он је казао:
„Када видиш мој народ да се устручава да каже неправедном да је неправедан, тада народ више не вреди, као да не постоји.“
И казао је: „Постоји бојазан да задеси казна људе који виде зло а не боре се против њега.“
Једном приликом неки човек је дошао Посланику, мир над њим, и упитао га: „О Божији Посланиче, шта мислиш када би неко хтео да узурпира мој иметак?“ Посланик му је одговорио: „Спречи га.“
„А ако ме нападне?“
„Онда се брани.“
Тада човек упита: „А ако ме убије?“
Посланик му рече: „Ти си шехид (погинули на Божијем путу).“
„А ако ја њега убијем?“
„Он је у Ватри.“, одговори Посланик, мир над њим.
    И рекао је: „Немојте желети да се сусретнете са вашим непријатељем и молите Бога да вас поштеди тога. Али када их сретнете – будите стрпљиви и знајте да је Рај под сенкама сабљи. Боже мој, Ти Који си објавио Књигу, и Који покрећеш облаке, и који си поразио уједињене непријатеље, порази их и помози нас против њих.“
Овај хадис је доказ да муслимани не почињу са ратовањем и са непријатељством, и не само то, него не прижељкују сусрет са њима и моле Бога да их сачува тога.

Етика ратовања и борбе
    Битке које Посланик, мир над њим, водио нису биле барбарске и нецивилизоване битке, чији је циљ био рушење и убијање што већег броја људи. Његове битке су биле моралне без обзира да ли се радило о циљу ратовања или начину ратовања.
Због тога, када би Посланик слао војсковође у битку говорио би: „Идите са Божијим именом и са вером вашег Посланика. Немојте убијати старце, децу и жене и немојте красти од ратног плена, већ га сакупите у једно место, и будите доброчинитељи, јер Бог, доиста, воли доброчинитеље.“
Једном приликом је прошао поред неке жене која је била убијена у једној од битака, те је стао, а затим казао: „Она се није борила.“ Затим је погледао у лица својих асхаба (следбеника) и рекао једном од њих: „Иди и сустигни Халида б. Велида , и (обавести га) нека се нипошто не убијају деца, радници најамници и жене.“
Божији Посланик, мир над њим, је забранио убијање деце и жена током рата.
Такође су и халифе (праведни владари) након њега поступале као и он. Ебу Бекр је саветовао свога војсковођу Усаму б. Зејд када га је хтео послати у Шам: „Немојте проневеравати, немојте красти од ратног плена, немојте бити варалице , немојте убијати децу, старце и жене, немојте сећи или палити палме, немојте сећи стабла која дају плодове и немојте да кољете овцу, краву, нити камилу осим за јело. Наићи ћете поред народа који су се осамили (монаси) у самостанима, оставите и њих и оно због чега су се осамили.“

Срећа
    Срећа је основна жеља коју желе сви људи. Сваки човек тражи и жели да досегне срећу, и труди се да је оствари. Међутим већина људи је погрешила у начину стицање среће, па је траже ван својих душа, у богаству, женама, путовањима, популарности, друштвеном положају.
Стварна срећа се крије у души човека и не одваја се од њега. Срећа је у вери, у убеђењу да човек буде задовољан оним што има и задовољству Божијом одредбом и осећању љубави према људима. На ову чињеницу је указао Посланик, мир над њим,у неколико хадиса. Он је казао: „Чудно ли је стање верника, свака ситуација у којој се задеси је добра за њега. Ако га задеси добро па се захвали, добро му је, а ако га задеси зло он се стрпи па му је опет добро.“
Појаснио је да је задовољство Божијом одредбом главни узрок среће и успеха на овом и на будућем свету, рекавши: „Успео је онај који се покорио свом Господару, има опскрбе онолико колико му је нужно потребно и кога је Бог учинио да буде задовољан са ониме што му је дао.“
И рекао је: „Ко осване сигуран у своме месту, здравог тела и има довољно хране за тај дан, као да му је дат цео овај свет и све његове ризнице.“
Посланик није такође заборавио да спољашни фактори утичу на човекова осећања, па је због тога споменуо неке спољашне узроке који утичу на срећу,а то је због тога што они имају велики утицај на човека. Казао је: „Четири ствари усрећују човека: Добра жена, простран стан, добар комшија и удобна јахалица, а четири ствари га унесрећују: лоша жена, лош комшија, лоша јахлица и тесан стан.“
Један од узрока среће је и оптимизам, те је због тога Посланик, мир над њим, волео оптимизан, а мрзео веровање у баксуз и лошу срећу.
Он је говорио: „Није од нас онај који, на основу сујеверја, тумачи да ли је нешто добар или лош знак, нити онај који тражи да се то за њега ради, нити онај који гата, нити онај коме се гата.“

Оптимизам
    Оптимизам је позитива врлина у човеку, јер му он даје снагу да се усресреди на одређену ситуацију и да донесе решења за проблеме. Зато оптимисти и поред чињенице да имају много потешкоћа су људу са највише успеха.
Посланик, мир над њим, је волео оптимизам, а мрзео сујеверно веровање у лоше знакове . То сујеверје спада у песимизам.
Посланик, мир над њим, је био оптимиста у готово свим ситуацима свога тешког живота.
Он је кренуо са својим асхабом Ебу Бекром да се исели из Мекке у Медину, након што су се повећала узнемиравања од стране многобожаца. Када су неверници сазнали да је Посланик кренуо за Медину, послали су потрагу за њима, и као награду ономе ко их ухвати понудили стотину камила, што је била велика награда у то време. Тако су мушрици почели да прате трагове Посланика и Ебу Бекра све док нису дошли до пећине у којој је био Посланик, мир над њим. Када су дошли до ње, Ебу Бекр је видео њихове ноге, па је заплако од страха за Посланика и рекао: „О Посланиче, када би неко од њих погледао у своја стопала видео би нас.“, па му је Посланик, мир над њим, рекао језиком човека који је имао поуздање у Господара и који је оптимистичан: „Шта мислиш о двојици са којима је Бог трећи?“
Кур’ан је описао овај догађај речима:
Ако га ви не помогнете, па – помогао га је Аллах, онда када су га они који не верују присилили да оде, кад је с њим био само друг његов, кад су њих двојица била у пећини и када је он рекао другу своме: 'Не брини се, Аллах је с нама!', па је Аллах спустио поуздање Своје на њега и помогао га војском коју ви нисте виделии, и учинио да реч неверника буде доња, а Аллахова реч, она је – горња. (Куран, поглавље Ет-Тевба, 40.)
У другој ситуацији када су се верници пожалили Посланику, мир над њим, на сиромаштво и страх, он их је, оптимистичан, охрабривао и обећавао им да ће победити, да ће бити потпомогнути од Бога и да ће власт на Земљи остварити.
Од Адија б. Хатима се преноси да је казао:

„Био сам код Посланика, мир над њим, кад му је дошао неки човек па се пожалио на сиромаштво, а затим му је дошао други па се пожалио да нема средстава да настави путовање. Посланик ја тада казао: ’О Адијј! Да ли си видио Хиру ? Одговорио сам: ’Не.’ Он је казао: ’Ако поживиш видећеш жену у женској јахалици која ће путовати од Хире до Меке, неће се бојати никога осим Бога. Ако поживиш видећеш да ће нам се отворити ризнице владара Персије.’ Упитао сам: ’Кисре б. Хурмуза?’ Одговорио је: ’Да. Ако поживиш видећеш човека који ће имати пуне руке злата и сребра, и тражиће да неко то прими, али неће наћи никога ко би то узео.’ И видео сам жену која је путовала из Хире и стигла је на ходочашће у Кабу, а није се бојала никога осим Бога. Био сам од оних којима су се отвориле ризнице Кисре. А ако поживиш видећеш оно што је најавио Посланик Мухаммед, мир над њим, а то је човек који ће имати пуне руке злата и сребра и тражиће да неко то прими, али неће наћи никога ко би то узео.“

Хумор
    Посланик, мир над њим, се понекад смејао и шалио са својим асхабима, али је одредио границу у томе како се не би упало у лаж, изругивање и вређање других.
Ебу Хурејре преноси да су следбеници казали:
„О Божији Посланиче, ти се са нама шалиш?“, па је он казао: „Да, али ја говорим само истину.“
Када је Ханзала помислио да је вид лицемерства уколико се шали са својом женом и децом, отишао је код Посланика, мир над њим, и рекао: „Ханзала је лицемер!“ Он рече: „Зашто?“ Ханзала му рече: „Када смо код тебе, о Божији Посланиче, ти нас подсетиш на Пакао и Рај, и ми као да их видимо, а кад се вратимо својим породицама и свакодневном животу, ми то заборавимо.“ Посланик му тада рече: „Тако ми Онога у Чијој је руци моја душа, када бисте били онакви какви сте када сте са мном, заиста би вас анђели поздрављали у вашим постељама и на путу, али о Ханзала, час овако, час онако.“ , поновивши то три пута.
Један од начина како се Посланик шалио јесте  и то када му је једном приликом дошао човек и казао:

„О Божији Посланиче, стави ме на камилу да ме носи.“ Посланик му одговори: „Нећу те ставити осим на младунче од деве.“ Човек му тада рече: „О Посланиче, оно то не може поднети, а Посланик му одговори: „Па да ли камила рађа нешто осим камиле.“
Посланик, мир над њим, је много волео Захира ибн Харама, човека из пустиње који није био лепог изгледа. Једном приликом му је Посланик дошао, а он је продавао неку робу на пијаци, па је пришао иза њега, а он га није видео, па је Захир упитао:

„Ко је то?“ Након тога се окренуо и видео да је то Посланик, мир над њим. Тада је Посланик говорио: „Ко жели да купи роба?“ Па је Захир казао: „Значи ти ме сматраш ружним.“ Па је Посланик, мир над њим, казао: „Ти код Бога ниси ружан.“ У другој предаји стоји: „Али ти си код Бога вредан.“
Посланик, мир над њим, би се шалио са Енесом и говорио би му: „О ти који имаш два ува.“
Једном приликом је нека старија жена је дошла код Посланика, мир над њим, и казала му је: „О Божији Посланиче, моли Бога да ме уведе у Рај.“,

Па јој је Посланик, мир над њим, рекао: „У Рај неће ући старци.“ Она је тада заплакала, а Посланик, мир над њим, се насмејао и упитао је:

„Зар ниси читала речи Узвишеног Бога:    

Стварањем новим Ми ћемо хурије створити, и девицама их учинити милим мужевима њиховим и година истих.'“ (Кур'ан, поглавље Ел-Вакија, 35-37.), тј. становнике Раја ће Бог повратити у године младости и виталности.
Ово су од неких ситуација у којима је Посланик, мир над њим, чинио људе сретним и отклањао од њих бриге и тугу. Ове ситуације потврђују да Ислам није крута религија која занемарује душевне потребе људи него да даје људским душама право на срећу и неискварену забаву. Због тога су Посланикова, мир над њим, поучавања била са људским мотивима, усмерењима и природом те његовим душевним и друштвеним потребама.