Трагање
Муслиманка уживо је мени непозната особа. Никако да је упознам. Моје мисли су, пак, често с њом.
Ја сам Београђанка. Рођена на Врачару. Научена свему што се подразумевало да је остало од знања о православној вери, након много година владавине комунизма. Пазило се увек када је „црвено слово“ али без икаквог сазнања шта би то заправо требало да значи. И то је било све.

Према цркви никад нисам осећала приврженост коју сам, наводно, морала осећати. Такво осећање је постојало током даљег сазревања. Као тинејџерка, веровала сам да нешто постоји. Дарвинизам или, тзв. настанак од мајмуна увек ми је био несхватљив, шта год да ми се усађивало у главу током школовања.

Тражила сам свуда, веровала да постоји нека равнотежа између добра и зла, али и да добро увек надвлада, зло. Никако нисам могла да пронађем прави одговор. Трагала сам на разне начине, читала сам о будизму, посећивала Харе Кришна скупове, разматрала, јудеизам желећи да прочитам Кабалу, читала Стари и Нови Завет. Ништа од одговора који сам тражила, ништа од истине.

Све се променило те 1999. године, када сам добила рачунар. Моја радознала природа добила је потпуно нове хоризонте истраживања, а ускоро је уследио и један потпуно нови свет — интернет. Мало касније за мене се отворио још један занимљиви свет - чат. Он ми је био оруђе за сазнавање свега што ме је занимало у вези са исламом. Желела сам да чујем шта људи имају да кажу о исламу.

Можда и не би све било како је било, да моји родитељи нису пошли на једну свадбу у Америку, да буду кумови. Били смо усхићени сви одреда, све је било подређено њиховом одласку, месецима унапред. Није то била мала ствар за мене.

У Њујорк су стигли у суботу, 7. септембра, да би се већ у уторак за Америку догодио историјски "11. септембар," када је срушен Светски трговински центар. То је био шок за читав свет. У вестима се из минуте у минуту извештавало. Огроман дим изнад града, ванредно стање, а у мени страх где су и како су моји родитељи. Хвала Аллаху, тог дана никуда нису ишли, а већ сутрадан је требало да иду у ресторан на врху једне од срушених зграда. Узвишени Аллах је одредио да тако не буде. Само Он зна дан наше смрти. Тај догађај је покренуо лавину размишљања. Шта је заправо ислам?

Како раније напоменух, одлазила сам понекад на чат. Знала сам да има разних соба, па, између осталог, и соба Босна на Далнету. Не знајући шта ћу да доживим, ушла сам на овај чат. У то време, имала сам дозу предрасуда према исламу. За мене је први улазак на овај чат био запањујући:

Аллаху Екбер, Аллах је Највећи, Мерхаба (добродошлица), Само је ислам права вера, Селам алејкум, браћо муслимани! Аллаху екбер; Аллах је највећи!

Каква је то вера ислам? Било је људи које сам упознала на интернету, који су ми тек помало могли одшкринути врата иза којих стоје одговори. Полако сам почела да тражим одговоре по разним сајтовима.

Једног дана, отишла сам у градску библиотеку и узела једини примерак Кур'ана, који је, сва срећа, имао тефсир (објашњење) на свакој страни. Почела сам да читам, а касније и да учим. Заволела сам га много. Усхићење док сам га читала бивало је све јаче и јаче.

Тако почиње моја прича и мој пут у ислам, а нека је хвала Аллаху, Господару свих светова, Свемилосном, Милостивом, Ономе Који све зна, Који је спустио Објаву као милост свим световима, и нека су Божији мир и благослов на Његовог најчаснијег роба, Мухаммеда, на његову часну породицу, на његове следбенике, као и на све оне који га следе до Судњег дана. Амин!

Отварала су се врата знања и сазнања. Почела сам да упознајем муслимане. Бојала сам се како ће реаговати на то што сам Српкиња, мислећи да ћу бити одбијена и погрешно схваћена. Али, хвала Богу, није било тако. Та љубазност ме је још више одушевила.

Убрзо сам открила сајт www.муслиманка.нет на којем сам упознала пуно дивних сестара, од којих неколицину волим као да су ми рођене. Испрва сам их стидљиво проматрала док су писале на форуму, а није их ни имало пуно, сајт је био млад.

Било је мноштво питања у мојој глави. Помислила сам да је то одлично место где бих могла да сазнам одговоре. Зато сам и решила да се јавим једној сестри, Умму Фатими. Написала сам јој нешто, али никако није било одговора. Затим сам решила да напишем другој сестри, Умму Сулејман, и срећа, јавила се. Драга Умму Фатима је била нешто заузета тих дана, а мени се журило.

И тако је почело. Затим сам упознала Мајку близанаца, па Јабуку, Сањанку, Сурму, па тако редом. Све су ми и дан данас миле и драге, а посебно ове које сам прве навела, јер сам од њих највише научила.

Недуго затим, 2002. године, пошла сам у Сарајево где сам лично упознала милу и драгу Јабуку, баш у срцу Башчаршије, у харему Бегове џамије. Ту је био и мој први намаз у џамији, у друштву и џемату сестре Јабуке. Прошетале смо чаршијом. Јабука ми је купила мараму као хедију (поклон), а и одвела ме је да се напијем воде са Башчаршије.

И деси се мени, као што каже она стара, позната босанска, песма:
Ко се једном напије воде са Башчаршије, никад више из Сарајева тај отићи не умије...

Маша-Аллах, лепоте тог дана, да је Бог награди Џеннетом (Рајом)! Још један сам поклон добила од ове драге сестре а то је била прва књига из исламске литературе: Талиму-ул-ислам (Подучавање Ислама). Али кад сам узела да читам, није ми било лако, требало је да научити све битно из књиге, а била сам скроз неука. Све ми је деловало као једно неисцрпно море знања, а Јабука ми је рекла како би било добро да ствари које су ми потребне научим напамет. Да ли ћу моћи? Нисам била сигурна. Можда успем?

Када сам дошла кући, у Београд, сумирајући утиске, одлучила сам  да се похвалим сестрама. Умму Фатима је била на МСН-у, а умеле смо дуго да причамо. Ћеркица јој је била мала, бебица баш, али сестра је увек налазила времена за мене, Аллах да је награди најлепшом наградом! Казала ми је: „ У тој књизи постоје елементи оног основног што треба да знаш.“ Ух, преплашила сам се, помислила сам да сам изгубљена; никад нећу моћи да научим ни ово, а требам још више. Али, Узвишени Аллах, је Онај Који даје снагу и мудрост Својим робовима. Он нас изводи из тмине на светло истине.

Та књига је била само почетак. Океани знања су преда мном, колико год да учим, никад не могу све да научим. Ипак то није обесхрабрило, већ ме је навело на даље учење и усавршавање, попут непресушне жеђи за водом. Наш Господар, Свемоћни и Свезнајући Аллах, нам је рекао да учимо, па тако и морамо чинити. Требамо постизати више степене знања и требамо да га примењујемо.

Пар година сам провела истражујући на интернету, без неке опширније литературе, и то ме је знатно успорило у изучавању, што сам тек касније схватила. Била сам муслиманка, неоспорно, али нико, осим мојих сестара с форума, то није знао. У мојој породици су се осећале промене, иако нико није могао да дефинише шта се то заиста дешава. Неретко је долазило и до вербалних сукоба, јер инсан (особа) кад једном спозна истину не може да буде слеп и глув на чињење ширка (приписивање Богу судруга). Тако је уследио бојкот свињског меса, непосећивање родбине на славама и свадбама и још пуно тога.

Често сам се питала: „Шта ако ми се нешто деси, како ћу бити покопана, зар као хришћанка?“ Не, не смем то да дозволим, морам да обзнаним да сам муслиманка, па какве год последице биле. Дошло је време да признам ко сам и шта сам. Решила сам да то признам само једној особи: мајци. Реакција је била бурна - пуно плача, туге, неразумевања... Издала сам је, издала сам њену љубав, она мене не познаје. И заиста се тако осећала, огромна бол се надвила над њеним животом.

И дан-данас, иако су сви сазнали и иако се све стишало, још увек то нико не прихвата и даље се надају мом "повратку". Мада то не признају, верујем да жудња за оном старом „ја“ и даље тиња. Надам се да ће престати.

У међувремену, упознала сам једну фину особу, који је постао мој брачни друг. Удајом за њега, моје изучавање и напредовање у исламу се побољшало, након дугог времена стагнирања. Почео ме је подучавати свему што је он знао, а то је свакако било пуно више него што сам и слутила. Уз њега сам почела сазнавати све везано за ехли-с-суннет вел-џемат (исправно тумачење ислама), почела сам да учим акиду (веровање) као основни темељ вере. Имамо, хвала Богу, дете које, инша-Аллах, желимо подучити и одгајити у покорности Узвишеном Богу. Молим Аллаха да подари нашој породици, као и свакој другој исламској породици на овом пролазном дуњалуку, сваки хајир (добро) и берекет (благослов).

У довама су ми увек родитељи и жеља да они и њихова покољења крену путем ислама, као и да буду од становника Џеннета (Раја). Болно је гледати најмилије како немају смисао живота и како тумарају у тами неистине. Још је болнија помисао шта следи након смрти оном кога Бог не упути. Аллах нас сачувао од тога!

Нека је хвала Аллаху на упути, и молим Га да нам укаже на Прави пут и да уђемо у Џеннет (Рај). Нека је мир и благослоб на нашег Мухаммеда, саллаллаху алејхи ве селлем , послатог као милост свим световима, који нам је доставио последњу Божију Објаву (Кур'ан), на његову часну породицу, асхабе (следбенике) и све оне који га прате до Судњега дана! Амин!
Муслиманка