У рамазану
Први пут сам је упознала у харему Бајракли џамије у Београду. Осетила сам да је она другачија. Тачније, да је полетнија од других. Касније смо започеле разговор. Видела сам велику спремност и одлучност спрам Ислама, инша-Аллах. То ме је подсетило на сестре које сам пре упознала, а и оне су биле примиле ислам. Како све оне личе. Маша-Аллах!

Долази рамазан. Зима 2004. године. Муслимани широм света почињу припрему за дочек овог важног госта. Читав свет сазнаје да за муслимане почиње месец мира и чишћења. Бодрила сам јединог муслимана из моје околине да и он почне с постом: „Хајде, па није то тешко! Хајде, заједно ћемо!“

Знам да је тој особи било тешко да почне са овим исламским прописом у средини нетолеранције и неразумевања. Како објаснити свету да си ти другачији и да поштујеш своју традицију? Ја сам постела, а још увек нисам била муслиманка. Веровала сам у Бога. То је за почетак било довољно. Недостајао ми је само други део шехадета (сведочење да је Мухаммед Божији роб и посланик). О Исламу сам знала мало, сасвим недовољно да би га тад прихватила. Мамине пријатељице су биле муслиманке и имала сам одређеног знања о томе. Као на пример, да се верује у Једног Бога и да се не једе свињетина, али више нисам истраживала.

Родитељи су ме учили да не верујем у Бога, да је то бесмислица. Али, тражила сам Прави пут. Некако ми се њихов одговор чинио превише детерминисаним. Не могу да заборавим, да ме је отац, који не верује у Бога, тешио као девојчицу, када ме је јако болео зуб да заједно замолимо Бога да ме прође бол. Упитала сам. га: „Зар ми верујемо да Бог постоји?“ Одговорио је: „Сад ћемо да верујемо, па после нећемо.“

„Не разумем!“ Често сам кроз своје сазревање размишљала о овом догађају. Они су ме упорно учили атеизму, јер су сматрали да је тако исправно. Али, у мени се увек крио прозивник тога. Све је постајало очигледније сазревањем и природним схватањем да Бог заиста постоји. Хришћанство нисам схватала. Тројство, шта је то? Увек сам се питала како то да објасним себи. Ако не можеш да разумеш, како ћеш да објасниш другима у шта верујеш. И на крају, ако ти не верујеш довољно у нешто, не можеш ни да говориш да је то твоје веровање.

Почела сам да верујем у Бога. Наравно, тад још нисам била примила ислам. Мојим родитељима је било тешко да то прихвате. Када сам им рекла да сам примила ислам, то је изазвало шок. Више им није било битно да ли сам хришћанка или муслиманка, све док сам веровала у постојање Бога, а док они то нису.

Прича о почетку мог новог живота је почела пре рамазана, а свој конац има баш усред овог дивног месеца. Шта ме је то заправо пробудило?

Седела сам у соби и одмарала сам. Дан, као и сваки други. Поглед ми је био уперен у Кур'ан, тек тако, ништа није случајно. Кур'ан је одавно био у кући. Нисам га читала, само сам брисала прашину са њега.

Сада сам хтела да га прочитам. Није ту било двоумљења, већ једноставна одлука. Довољно је било да прочитам неколико страница на почетку Кур'ана и да већ тог дана будем убеђена да сам прочитала истините реченице. Схватила сам да је у њему Истина. Диван је то осећај, а помало и чудан, јер све је дошло тако, како би неки људи рекли, на брзину. Али, зашто се двоумити и размишљати пуно, кад је све кристално јасно. Дошла сам и до другог дела Шехадета. Постала сам муслиманка.

И ето дођох, за неке сасвим случајно, до Истине. Али ништа није случајно. Бог све уређује онако како треба и кад је за то време. И тако је за мене почео нови свет који требам да истражим, што мени као јако радозналој и темељитој особи неће да буде напорно.

Недуго после примања ислама, покрила сам се - то је за мене један диван догађај. На питање да ли је то осећај заосталости и окова, одговарам: „Не, никако! Отвореност и слобода, наравно.“

У почетку сам мислила да много тога знам од пре. Полако сам почела да схватам да није тако. Тек кад прочиташ праву Истину о исламу и муслиманима схватиш да су медији направили велику замку. Зато треба трагати без предрасуда. Треба читати изворе ислама. Прави узор се налази у примерима свих посланика, као и њихових пријатеља, у примеру нашег племенитог последњег Божијег Посланика Мухаммеда, нека су Божији мир и благослов над њим, кога толико волимо.

У средини у којој је јако тешко да будеш оно што желиш и што јеси, опстају многи „чудни људи“. Све нас помало сматрају чудацима и странцима. А ми смо заиста странци на овом пролазном дуњалуку (свету). Тешко је опстати у таквој средини, али Бог нам даје снагу. Сваки корак у Његово име покреће нове кораке у сваком смислу. Аллаховом вољом, има нас тамо где је тешко замислити да смо јаки и напредни верници.

Нисам званично променила име, али је мој живот промењен. Нисам променила породицу, али су они навикли на „моју промену." Трудим се да им сваки пут, на све бољи начин, прикажем ислам не би ли размислили о његовим вредностима. Моја прича није пуна инспирација и јако интересантних догађаја. Довољно ми је да је она моја и јединствена, да могу да је испричам вама и својој дечици, инша-Аллах (ако Бог да).

Молим Узвишеног Аллаха за добро на оба света, да нас све упути на Прави пут и да нас учини срећнима! Ми смо Аллахови и Њему ћемо се вратити.
Хадиџа