Пучина
У разреду је настала тишина. Сви су бринули како су урадили писмени задатак из српског језика. Разредна никако да почне да чита оцене. По обичају, надала сам се јакој четворци или слабој петици, с доста замерки. Наставница ме је погледала и с осмехом ме је позвала да прочитам рад. Давно није прочитала тако нешто од једног основца. Већина није веровала да сам то ја написала. Била сам одличан ученик, али добити похвалу из овог предмета - било је чудо.

Шта је то било написано да су сви слушали с поштовањем? Само речи зрелости. Шта смо ми људи, какви треба да будемо, колико вреди борити се? Али, одакле све те мисли? Како то да ја нагло сазрим?

Мишљења сам да је велико искушење у породици допринело мојој промени. Разболела ми се мајка. Нестали су дани среће. Осмех с мог дечијег лица се топио и постајао све ређи а често и извештачен.

Почела сам да размишљам шта да радим у таквој ситуацији. Од кога да тражим помоћ и коме да се обратим? Другови и другарице нису марили за мој проблем. Увидела сам да ми ни молитве упућене људима не могу помоћи. Дубоко из мене, искрено и природно, излазиле су реци обраћања Богу. Молила сам Га свако вече да излечи моју маму и да нас све упути на Прави пут.

У школи, медијима и у друштву, претежно се причало о непостојању Бога. Други су ми говорили о томе, али никако да останем убеђена у тако нешто. С друге стране, била сам збуњена којим путем да кренем. Хришћанство ме је искрено привлачило, али нисам била сигурна да ли је то крај мом трагању. ислам ми је био прилично познат, у формалном смислу речи. Нисам знала да ли верујем као хришћанка или муслиманка. Срце се није смиривало због непроналажења истине. Како је пронаћи? Како бити апсолутно сигуран да је нешто онако како је написано или препоручено? Шта смо ми, куда идемо?

У писменом задатку сам написала да смо само пролазници на овом свету и да се треба што више доказивати у доброчинству. У то није било никакве сумње. Али, коме све то предајемо? Људима или само Ономе Који нас је створио? Ко је Посланик у кога верујем? Ко је Исус?

Осећала сам необјашњиво гушење приликом сваког уласка у цркву. Страх од икона, фрески и тамјана био је све неподношљивији. Била сам у недоумици, јер је постојала могућност да ме шејтан (ђаво) одвлачи од тога, а нисам знала да ли је то истина.

Знам да сам бесциљно лутала. Живот је пролазио. Долази период ћутње и повлачења у себе. У првој години средње школе, почела сам да схватам да сам отуђена од других. Готово нико није хтео да се дружи са мном. Био је то велики ударац.

Молитве су се настављале. Књига ми је постала најбољи друг. Остали су ме само тражили кад би им нешто затребала. Једини прави пријатељи су ми били родитељи и брат. Бринули су се због тога што се са мном дешава.

Нова година. Неколико минута пре њеног наступања. Свако је имао некога да загрли те ноћи, а ја сам усамљена јецала тражећи одговор зашто се баш мени то дешава. Куда све ово води? Има ли неко на свету ко се осећа као ја?

Свима сам говорила да сам те ноћи имала друштво, једино су родитељи знали истину. Од тада су почели интензивније да се друже са мном не би ли ми било лакше. Родитељи су најбољи пријатељи деци.

У нашој усамљеној кућу, почели су да долазе нови гости. За неке су били добродошли, а за неке нису. То је била исламска литература. Нисам могла да пропустим да не прочитам. Те књиге су постале моји добри пријатељи. Почела сам да се проналазим у њима. Свака је нудила адекватне одговоре на моја питања. Све је почело да се мења, и мој живот и ја.

Бог је Тај Коме сам се предавала. Чињеницу да се не треба давати људима, пронашла сам на страницама ових књига. Схватила сам да добра дела радим у Његово име и да се само Њему захваљујем на свему. Полако схватате да рад у име људи ништа не значи и да је најслађе дело урађено у тајности. А то дело није скривено Ономе Кога толико волите. Та љубав је савршена и схватате да једино Бог заслужује обожавање.

Ко жуди да од Господара свога буде лепо примљен, нека чини добра дела и нека, клањајући се Господару своме, не сматра Њему никога равним! (Кур'ан, Ел-Кехф, 110)

Све друге љубави постају пролазне. Када докучите истину, уз Божију помоћ, нема лепшег духовног осећаја. С друге стране, поверовала сам да је Мухаммед Божији роб и посланик. Он је најбоље створење. Поступамо према ономе што је радио, говорио или што је ћутњом одобрио.

У мој живот је убрзо ушао намаз, страх од Бога, пост и много тога новог и доброг. Упознала сам нове пријатеље. Боље речено, прве пријатеље у животу. То је био београдски џемат сестара.

Само оне сестре које су у њему биле знају тај осећај. Тешко ми је да га опишем у пар реченица. Тада сам схватила да сам добила праве пријатеље. Иако су биле пуно старије од мене, сестре су ме прихватиле као вршњакињу. Убрзо, дошао је период када нисам могла а да не видим или да бар чујем неку од њих.

Уз њих сам схватила многе ствари. Речи су прелазиле у дела. На окупљањима смо све биле толико полетне и јаке, могле смо врхове планина заједно да освајамо.

Највише ми је пријало јединство у нашој малој заједници. Ту организованост, спремност да се помогне и устраје на правим стварима, ретко где ћете срести. У великом граду, пуном свакаквих праваца, ми смо дисале као једна и бориле се за основу пута којим смо кренуле. Бориле смо се за ислам. То није била појединачна борба, већ заједничка.

Неке од сестара су почеле да одлазе, друге су остајале. Помислила сам да ћу остати сама. Узвишени Аллах је дао да тако не буде. На неком другом месту на планети, срешћу се поново с њима. Ипак, оног истог жара, који смо осећале у сред Београда, неће бити. Мислим да нас је тај град спојио. Под његовим светлима се рађала наша љубав, као и наша прича. Сви ти кораци, начињени у тешким околностима, били су заједнички. Сваки корак учињен у Његово (Божије) име. Бринете шта ћете сутра ако буде провокација од других, како да се покријете, како да обавите намаз? Све су то слатка искушења и лакше их је пребродити кад вам Аллах да сестре да вас подрже. Када сте с њима, осећате Аллахову милост.

Данас живим у једном другом граду, у другој држави. Мој однос према Исламу је исти. Поштовање према родитељима веће, као и према мојим сестрама. Чезнем за још једним заједничким сусретом у Београду.

Молим Аллаха да онога који чита ову причу подстакне само на добро. Сви смо Аллахови и Њему ћемо се вратити!
Маида