منتديات إنما المؤمنون إخوة (2023 - 2010) The Believers Are Brothers
هل تريد التفاعل مع هذه المساهمة؟ كل ما عليك هو إنشاء حساب جديد ببضع خطوات أو تسجيل الدخول للمتابعة.

منتديات إنما المؤمنون إخوة (2023 - 2010) The Believers Are Brothers

(إسلامي.. دعوي.. تربوي.. ثقافي.. اجتماعي.. إعلامي.. طبي.. رياضي.. أدبي.. علمي.. تاريخي)
 
الرئيسيةالرئيسية  الأحداثالأحداث  أحدث الصورأحدث الصور  التسجيلالتسجيل  دخول  

soon after IZHAR UL-HAQ (Truth Revealed) By: Rahmatullah Kairanvi

قال الفيلسوف توماس كارليل في كتابه الأبطال عن رسول الله -صلى الله عليه وسلم-: "لقد أصبح من أكبر العار على أي فرد مُتمدين من أبناء هذا العصر؛ أن يُصْغِي إلى ما يظن من أنَّ دِينَ الإسلام كَذِبٌ، وأنَّ مُحَمَّداً -صلى الله عليه وسلم- خَدَّاعٌ مُزُوِّرٌ، وآنَ لنا أنْ نُحارب ما يُشَاعُ من مثل هذه الأقوال السَّخيفة المُخْجِلَةِ؛ فإنَّ الرِّسَالة التي أدَّاهَا ذلك الرَّسُولُ ما زالت السِّراج المُنير مُدَّةَ اثني عشر قرناً، لنحو مائتي مليون من الناس أمثالنا، خلقهم اللهُ الذي خلقنا، (وقت كتابة الفيلسوف توماس كارليل لهذا الكتاب)، إقرأ بقية كتاب الفيلسوف توماس كارليل عن سيدنا محمد -صلى الله عليه وسلم-، على هذا الرابط: محمد بن عبد الله -صلى الله عليه وسلم-.

يقول المستشرق الإسباني جان ليك في كتاب (العرب): "لا يمكن أن توصف حياة محمد بأحسن مما وصفها الله بقوله: (وَمَا أَرْسَلْنَاكَ إِلَّا رَحْمَةً لِّلْعَالَمِين) فكان محمدٌ رحمة حقيقية، وإني أصلي عليه بلهفة وشوق".
فَضَّلَ اللهُ مِصْرَ على سائر البُلدان، كما فَضَّلَ بعض الناس على بعض والأيام والليالي بعضها على بعض، والفضلُ على ضربين: في دِينٍ أو دُنْيَا، أو فيهما جميعاً، وقد فَضَّلَ اللهُ مِصْرَ وشَهِدَ لها في كتابهِ بالكَرَمِ وعِظَم المَنزلة وذَكَرَهَا باسمها وخَصَّهَا دُونَ غيرها، وكَرَّرَ ذِكْرَهَا، وأبَانَ فضلها في آياتٍ تُتْلَى من القرآن العظيم.
المهندس حسن فتحي فيلسوف العمارة ومهندس الفقراء: هو معماري مصري بارز، من مواليد مدينة الأسكندرية، وتخرَّجَ من المُهندس خانة بجامعة فؤاد الأول، اشْتُهِرَ بطرازهِ المعماري الفريد الذي استمَدَّ مَصَادِرَهُ مِنَ العِمَارَةِ الريفية النوبية المَبنية بالطوب اللبن، ومن البيوت والقصور بالقاهرة القديمة في العصرين المملوكي والعُثماني.
رُبَّ ضَارَّةٍ نَافِعَةٍ.. فوائدُ فيروس كورونا غير المتوقعة للبشرية أنَّه لم يكن يَخطرُ على بال أحَدِنَا منذ أن ظهر وباء فيروس كورونا المُستجد، أنْ يكونَ لهذه الجائحة فوائدُ وإيجابيات ملموسة أفادَت كوكب الأرض.. فكيف حدث ذلك؟!...
تخليص الإبريز في تلخيص باريز: هو الكتاب الذي ألّفَهُ الشيخ "رفاعة رافع الطهطاوي" رائد التنوير في العصر الحديث كما يُلَقَّب، ويُمَثِّلُ هذا الكتاب علامة بارزة من علامات التاريخ الثقافي المصري والعربي الحديث.
الشيخ علي الجرجاوي (رحمه الله) قَامَ برحلةٍ إلى اليابان العام 1906م لحُضُورِ مؤتمر الأديان بطوكيو، الذي دعا إليه الإمبراطور الياباني عُلَمَاءَ الأديان لعرض عقائد دينهم على الشعب الياباني، وقد أنفق على رحلته الشَّاقَّةِ من مَالِهِ الخاص، وكان رُكُوبُ البحر وسيلته؛ مِمَّا أتَاحَ لَهُ مُشَاهَدَةَ العَدِيدِ مِنَ المُدُنِ السَّاحِلِيَّةِ في أنحاء العالم، ويُعَدُّ أوَّلَ دَاعِيَةٍ للإسلام في بلاد اليابان في العصر الحديث.


 

 Лептир

اذهب الى الأسفل 
كاتب الموضوعرسالة
أحمد محمد لبن Ahmad.M.Lbn
مؤسس ومدير المنتدى
أحمد محمد لبن Ahmad.M.Lbn


عدد المساهمات : 41042
العمر : 70

Лептир Empty
مُساهمةموضوع: Лептир   Лептир Emptyالإثنين 06 ديسمبر 2021, 8:15 pm

Лептир
Драга моја, пуно ми недостајеш и волим те у име Аллаха. Ти си била један од себеба (разлога) да пригрлим исламy али не онако снажно као ти. Аллах ти дао узвишену награду и видећемо се у Џеннету (Рају) инша- Аллах. Ти си моја вила равијојла.
Твоја вила

Зовем се Јелена. Рођена сам у Србији, у малом градићу Сјеници. Моји контакти с исламом су били неизбежни, јер је у мом граду већинско становништво муслиманско. То ипак није повод мог прихватања друге вере и тоталног преокрета у животу. Била су потребна много већа убеђења и докази. Многи сматрају да ме је било лако наговорити - као један, два, три! Али не, никако! Био је то врло трновит пут до коначне истине. Тај пут је почео још давне 1995. године када ми је било свега тринаест година. Те године сам се изненада јако разболела. Имала сам унутрашњу упалу ока и крварења која су се ширила великом брзином. Провела сам неко време у београдским болницама. На свако питање, лекари су одговарали да не могу наћи узрок болести. Након тога, добијала сам нападе повраћања, мучнина, несаница, невероватне кошмаре. Затим је уследио период спавања. Да сам могла, цео живот бих преспавала. Неко време будем добро, и то траје месец дана, па опет, све у круг.

Долази период средње школе који сам провела у другом граду, где ми се агонија повећала. Неколико пута сам била хоспитализована због проблема са оком, још увек због непознатог узрока. Повраћања су ме довела до тога да сви навикну да често посећујем лекаре и да ми, заправо, није ништа. Кошмари су били неподношљиви. Ноћу бих се будила давећи себе и ударајући главом у зид. Стално је ту био присутан неки глас који ме је наговарао да је најбоље да се убијем и да ће једино тако све моје муке проћи. Много сам патила, али сам се држала јуначки. Нисам хтела да покажем другима да са мном нешто није у реду, до те мере. Упадала сам у све већу депресију и, наравно, све решавала сном. Најтежи тренуци су били убеђивање с мојим најближима да ми није добро, што они или нису видели, или нису могли да прихвате. Колико ме је само пута навечер отац водио у хитну службу, јер нисам могла да престанем да повраћам и нисам могла да се смирим од болова. Постало је сасвим нормално испримати венсе инекције и настављати, сутрадан, као да се ништа није десило. Лекари ми више нису веровали. Такође, ни породица. Повукла сам се у себе и трпела. Волела сам да идем у цркву, јер ме је молитва дубоко смиривала. Тај осећај одсутности у молитви ми је јако пријао. Нисам веровала у тројство, јер ми никад није ни било објашњено. За мене је постојао Бог и Њему сам се обраћала. Па како и не би, кад ми нико живи није веровао кроз шта пролазим. Сваког петка, у средњој школи, ишла сам у цркву, молила сам се и палила сам свеће. То ми је давало неку утеху. Али, патње никако нису престајале. Након завршене средње школе, оперисала сам крајнике. Та операција је за многе као вађење зуба. Али нажалост, за мене је била невероватно мучење. Добила сам упалу грла, и то сам јако тешко поднела. Чак сам изгубила скоро десетак килограма. Једне ноћи, проведене са мном у истој соби, мајка је упорно покушавала да ме пробуди и да ме убеди да у соби нема никога, као да ме нико неће убити. Моја дивна и брижна мајка, посаветовала се с пријатељицама и закључила да то више није случај за лекаре, већ за неко духовно лице. Повела ме је до суседног града по препоруци пријатеља код једног хоџе који наводно скида магију, ако је има. Шта ми је још преостало, него да и то пробам. Била сам равнодушна, али и јако уморна.

Одмах нам је тај човек, који носи титулу хоџе, а заправо учени сихирбаз (маг), рекао да сам пуна сихира (чини). Ти сихири су, према његовим, речима, били на желуцу, у материци и још на неким местима у телу. Дао ми је да пијем неку воду, одређене папире да палим и да се кадим тиме, затим, нешто написано на папиру да закопам. Тада сам, први пут у животу, почела да верујем да нисам луда, већ да нешто управља мојим телом. Но, као и сваки послушан пацијент, одмах сам почела са извршавањем свих задатака које ми је сихирбаз дао, како би ми било боље. И једно време сам се осећала боље. Видите како незнање доведе човека у још већи проблем. Тај период је врло кратко трајао, да би наступио још очајнији. У то време сам већ била уписала факултет у Београду. Студије су ишле добро, све док не бих упала у депресију и добила кошмаре. Све ме је то одвлачило од књиге. Живела сам као у неком чудном вакуму. Дешавало ми се да не знам да мислима а ни  да размишљам јасно. Присутна сам, али се све то дешава неком другом, а не мени. Као да сам посматрач свог живота, а не главни актер.

И у Београду сам се често молила у цркви. То је било моје тајно оружје. Али, није успевало. Баш у том периоду, моји добри пријатељи су се окренули исламу. Током наших, сусрета, стално сам добијала нове информације о тој религији. Све је било лепо, али далеко од мене. Нисам се пуно удубљивала, јер сам, из предрасуда и субјективних разлога, гајила аверзију према исламу.

Након неколико јадања, један пријатељ ми је објаснио да ако хоћу да моје муке прођу, а убеђена сам да је сихир (магија) у питању, једино решење је лечење Кур'аном. Шта сам могла да изгубим? Зашто да не покушам? Све сам пробала, па ако и ово не успе, онда полако, по савету лекара из студенстке службе, на лечење код психијатра. Уговорили смо пут за Сарајево. Моја дивна мајка ни сама није веровала у то, али пружила ми је подршку да то и покушам. Ноћ пред пут, имала сам невероватне кошмаре, сањала силовања, мучења, дављења. И опет онај исти глас који није престајао да прети. Када сам се пробудила, једва сам дошла до даха, колико сам јако саму себе стезала рукама око врата. У путу сам изгубила глас. Једва сам се чула иако нисам била прехлађена. Једноставно, само тако. Пут у Сарајево ми је тешко пао, јер по први пут идем тамо, осећам се нелагодно због скоро завршеног рата. Хвала Богу, дивна девојка, сада моја сестра по вери, без икакве речи ме је прихватила на конак у студенстком дому. Било је то моје прво сусретање с покривеном женом. Најлепши сусрет у мом дотадашњем животу. Нешто ме је код ње јако заинтригирало. Кроз разговоре, схватила сам њену ситуацију и све потешкоће које је имала, а ипак је тако срећна. Тако полетна и раздрагана. Искрено, завидела сам јој на тој неописивој снази. Чак сам је и питала како успева. Весело је одговорила да јој клањање (молитва) и обраћање Узвишеном Аллаху, брише све тешкоће. Занемела сам.

Уследио је пут у суседно село код човека који лечи учењем ајета(стихова) из Кур'ана. И даље нисам имала гласа. Дошавши код њега, осећај мучнине, тегобе и жеље да побегнем, није ме напуштао. Ипак, ту сам, па шта буде нека буде. Невероватно сам се знојила и осећала да ћу се онесвестити. Али, као по навици, била сам решена да и то пробам. Нека и напустим овај свет, овако нема живота. Укућани су били веома пријатни. Дечица око мајке која је спремала јело, понашајући се као да нас познаје стотину година. Почело је учење Кур'ана. Први знаци да у мени постоје сихири и џини (духовна бића) су се појавили. Чак сам повратила. За чудо, нисам повратила оних пет ћевапа и лепињу који сам појела пре неких пола сата. То је била некаква мешавина крви и нечега црног, зеленог. Пошто се учење одужило и човек није успео да уради ништа више, а почела је падати ноћ, решио је да прекине и објасни ми неке ствари. Када ме је позвао да отворим очи и кажем како се осећам, мој глас се потпуно повратио, као да није било ничега. Добила сам ону здраво црвену боју у лицу коју дуго времена нисам имала. То је за мене било невероватно буђење. Све те године лечим се нечим што ми не помаже, а након неколико сати, осећам се много боље.

Лампица се упалила. У тој соби није било више никакве препреке између мене и решености да будем здрава. Питала сам човека шта даље. Он ми је одговорио да имам два избора, и да је то на мени. Ако се вратим старом начину живота и ако се не будем придржавала правила која су потребна да би се џини држали далеко од тела и живота особе, онда ћу му бити стални гост. Уколико одлучим да се борим, онда је све решено, само је питање времена.

Питала сам га како ћу да клањам када сам хришћанка. Ја то не знам. Он је одговорио да пробам, уопште није тешко. Била сам невероватно решена да на путу између мене и здравог живота више нико неће стати, а камоли џини, магије и зли људи. Почео је први намаз за мој живот и здравље. Клањала сам раме уз раме с пријатељицом, у џемату, за истим човеком. Тај осећај не могу описати, као ни топлоту која ми је струјала телом, и срећу коју су ми вене осетиле упркос збуњености због протеклих догађаја. Мој први корак на путу ка исламу. Пут ка Узвишеном Аллаху.     Касније сам схватила обавезност намаза, прописаност и Божију мудрост у томе, као лек за моје рањено тело и изгубљењу душу. Вратила сам се у Београд решена да победим све што је у мени, јер нисам имала прилике да путујем често у Сарајево. Овај период је био врло тежак. Решила сам да се посветим Исламу у тајности, како због тога да ми људи не би правили проблеме, тако и због себе. Моја убеђеност треба да расте, да схватам и учим. Чекала сам да све дође на своје место. Како сам се све више посвећивала својој новој вери, напади су се интензивирали. Нашла сам неколико сихирова у кући својих родитеља.

Првих неколико дана, кошмари су били такви да сам се бојала да спавам, али сам се бранила клањањем и читањем Кур'ана. Господар је хтео да види моју решеност и искреност, па је дозволио да ме зли џини још мало муче. Убрзо се све смиривало.    

Хвала и захвала припада само Њему Узвишеном! Управо се тада моје веровање, да је Бог Један и да нема судруга, као и да је Мунаммед, нека су Божији мир и благослов над њим, Његов последњи посланик, усадило дубоко у мом срцу. У том периоду сам постала искрена и непоколебљива муслиманка. Верница у Свемогућег Аллаха. Намазе нисам пропуштала, па чак ни на факултету. То ми је било на првом месту, а затим све остало. Своје нисам одмах обавестила, али сам мами, на споредан начин, саопштила шта радим и како се борим. Наравно, као и увек, све је одбила да прихвати. Добра моја мајка, било јој је тешко. Није јој било лако све те године да гледа како јој дете тиња под нечим чему дотад није било лека, па одједном да сазна да је једини лек промена веровања. И то баш да постане муслиманка. Овако нешто у нашој средини није никако прихватљиво, ни у теорији, а камоли у пракси.



Лептир 2013_110
الرجوع الى أعلى الصفحة اذهب الى الأسفل
https://almomenoon1.0wn0.com/
أحمد محمد لبن Ahmad.M.Lbn
مؤسس ومدير المنتدى
أحمد محمد لبن Ahmad.M.Lbn


عدد المساهمات : 41042
العمر : 70

Лептир Empty
مُساهمةموضوع: رد: Лептир   Лептир Emptyالإثنين 06 ديسمبر 2021, 8:16 pm

Божија мудрост свих наших размишљања Једини, Моћни, Праведни, Владар моје душе. Тада је почела да се рађа нека нова Јелена. Самоуверенија, здравија, али с још много тога што треба да научи и да пређе. Увидела сам да морам да променим животни стил ако желим да покажем искреност и да би ми било прихваћено оно што радим. Чему све то, толика патња, ако нема промене? На мени је била сва одлука. Након много борбе, полако је све почело да долази на своје. Неке лоше ствари, навике и људе сам врло лако одбацила, и за то се надам награди од свог Господара. Када ми се концентрација поправила и вратила воља за учењем, повредила сам леђа. Знала сам да је то њихов задњи ударац. Последњим атомима сам се борила да останем на факултету, али болови ми нису дозвољавали. За то време сам упознала много дивних девојака које су ми постале сестре у Исламу. Како је било дивно кад сам осетила нову врсту љубави. Преданост, оданост и одлучност да будемо једни уз друге. То је за мене био најлепши сан. Училе смо једне друге. Помагале се. Бодриле. Колико су ме само моје дивне сестре молиле да учим. Да скупим снагу и заборавим на болове. Али, није имало излаза и морала сам након толике борбе, да се вратим и да будем код својих. Овај период живота у Београду, са својим сестрама, период среће и љубави, за мене је најсрећнији и најскупљи у целом животу. Период рађања, самоспознаје и уверења да је Ислам једина исправна вера. Већ се полако прочуло да сам примила Ислам. Наступиле су опет дуге посете лекарима, који се наново, чуде и не верују мојим боловима. Чак ме је отац водио највећим специјалистима у земљи, да би нам један од њих, онако збуњен, рекао да не разуме моје стање. Мени, према снимцима, није ништа. Знала сам одлично да је то последњи ударац на моје истрошено, годинама мрцварено тело. Како су ме само моји нежни родитељи пазили. Аллах Узвишени, ме је довео на тај ступањ да будем као мала беба и да увидим њихову нежност, доброту и стрпљење. И што је највећа Његова мудрост, да увидим њихову бол. Зато сам ћутала и крила своје веровање и своју нову веру. Нисам хтела да се поводом тога сукобљавамо. Запамтите да сви у животу буду и прођу, али родитељи су једини који тапкају за нама. И у добру и у злу, они су ту. Хвала Аллаху Узвишеном, на тој милости, јер ме је баш тај период научио да будем јака. Дао ми је корење и схватила сам да моја вера не може бити потпуна, док ова два Божија створења не поставим на њихово место, а то је место родитеља. Уследило је врло тешко, али и предивно време. Дубоко изнутра прогањао ме је осећај да нећемо још дуго бити заједно, па сам покушавала сваки тренутак да проведем с њима.

Аллах Узвишени, каже у Кур'ану:
Буди према њима пажљив и понизан и реци: „Господару мој, смилуј им се, они су мене, кад сам био дете, његовали!“ (Кур'ан, Ел-Исра, 24)

Временом су сазнали и уверили су се, по мом понашању и облачењу. Тада ми је ноћни намаз (добровољна молитва) био као фарз (обавезна молитва). Дуго сам остајала на сеџди (ничице) и молила за излаз, јер нисам знала шта да радим. Нисам желела да повредим породицу, али ово је мој Пут и ја нисам хтела никако да га се одрекнем. Неколицина њих је вршила притисак да одустанем од свега тога, или је живот мојих родитеља у питању. Претње су биле све учесталије, доказали су ми да су озбиљни. Нисам имала други избор него да одем. Узвишени Аллах је сведок моје боли. Напустила сам родитељску кућу и оставила сам им писмо у којем сам им обзнанила да сам прешла на ислам, и да сам одлучна у томе. У њему сам навела да не желим да их повредим, иако знам да сам то већ урадила. Ипак, мени је живот, мој спас, пречи од свега. Настављам свој пут. Обећала сам да ћу им се увек јављати како би знали где сам и шта радим.

Све се одвијало невероватном брзином. Без динара и плана, ослонила сам се на Узвишеног Аллаха и Његову одлуку. Боравила сам у кући једне сестре, за коју молим Аллаха Узвишеног за најлепшу и најбољу награду на Дуњалуку (овом свету) и Ахирету (оном свету). Друга сестра из београдског џемата је била у посети мужевљевим родитељима у Јордану. Када су чули за мој поступак, у први мах су се збунили. Након неколико разговора, одлучили су да ме позову у Јордан. Пристала сам да одем и да тамо радим, да бар парче хлеба обезбедим.
 
Ово је била веома тешка одлука, али ми се чинила као најбоља. Дан пре лета за Јордан, видела сам се с братом и његовом женом. Тугу у братовим очима никада не могу да заборавим. Дуго, дуго ме је грлио и упорно понављао: „Па куда идеш? Остани код мене! Молим те, остани, ја ћу да те чувам. Ко има тамо? Куда идеш, једина моја сестро? Како да те пустим?"Док су му сузе падале низ лице, продрмао ме је јако као да не верује да нам се то догађа. Поново ме загрлио. Остали смо дуго тако. Нисам имала снаге да га пустим, желела сам да овај загрљај траје вечно. Аллаху екбер (Бог је највећи)! Аллаху екбер! Он ми је као подршку дао брата, мајку. То многи нису имали, али ја јесам. Аллаху екбер! Ту, на тротоару мале београдске улице, остало ми је срце. Дуго сам плакала након нашег растанка. Све је било неизвесно, јер након мог одласка од куће претње су се појачале и нисам имала избора. Боље да одем.

Мајка ме је, на дан пре пута, звала и пожелела све најлепше у предстојећем животу. Плакала је, није могла то себи да опрости. Дала ми је пуну подршку. Ако је то мој спас и избор, мада га она не разуме, подржаће га и испоштовати, дивна моја, јака моја, једина моја. И ако некада пожелим да се вратим, њено срце и врата су за мене увек отворена.

Тешко, драги моји, врло тешко ми је било. Све сам некако поднела, али њене речи и сузе су моја свакодневница. Молим Аллаха Узвишеног да ме мајка разуме и опрости ми сав бол који сам јој нанела. Пре уласка у авион, скупљају се људи и чудно ме гледају. Поред свих тих Арапа, једина сам ја имала на себи џилбаб и мараму. Све остало је била мода, фармерке и формално марамче око главе.У кутку чекаонице, пред капијом, угледала сам човека, отприлике 45 година, на којем су се могли видети обележја ислама. Молила сам Узвишеног Аллаха, да седне до мене. Иако сам ушла међу првима, а он међу последњима, на капији где се деле бројеви седишта, Алаховом милошћу, он је добио место до мене. Дуго сам плакала и једва сам узимала даха. Видевши то, брат је започео разговор са мном. Питао ме одакле сам и има ли још муслимана као што сам ја. Објаснила сам му да чиним хиџру , напуштам све своје у потрази за местом код јединог Аллаха. Рекао ми је: „Слушај! Знам да ти је тешко и знам одлично кроз шта пролазиш. Ја сам из Француске и био сам, баш као и ти, хришћанин. Тражио сам нека објашњења у Библији, али нико није знао да ми да одговоре осим једног имама у џамији. Од тада је моје интересовање за ислам постаје све веће. Након неколико месеци сам га и примио као потпуну веру. Сви су ме се одрекли. Био сам верен, пред женидбом. Али ја нисам посустао и напустио сам Париз с десет долара у џепу, отпутовавши за Дамаск. Тамо сам почео да учим о Исламу. Након неког времена, вратио сам се у Париз и оженио сам исту ону вереницу која је, у том периоду, била примила Ислам. Тренутно живимо у Дамаску и Божијом милошћу имамо десеторо деце. Зато не тугуј и не жалости се. Све је ово припрема за нешто. Буди срећна, јер си једна од посебних и одабраних, маша-Аллах.

 Затим је проучио:
И Господар њихов им се одазива: “Ниједном трудбенику између вас труд његов нећу поништити, ни мушкарцу ни жени - ви сте једни од других. Онима који се иселе и који буду из завичаја свога прогнани и који буду на Путу Моме мучени и који се буду борили и погинули, сигурно ћу преко лоших дела њихових прећи и сигурно ћу их у рајске баште, кроз које реке теку, увести; награда ће то од Аллаха бити - а у Аллаха је награда најлепша " (Кур'ан, Али Имран, 195)

Након тог ајета (стиха), смирила сам се и довила за оно шта ме тамо чека. Излазећи из авиона, гледала сам за овим братом као дете за мајком, јер ми је био последња веза с домовином. Окренуо се и рекао ми: „Аллах је с тобом! Аллах је са тобом!“ Разумео је моје осећаје, јер их је и сам доживео. Разумео је мој страх, јер га је и сам преживео. Разумео је моју тугу, јер је и сам кроз њу прошао. А хвала и захвала припада само Аллаху, Господару свих светова, Господару моје душе!

Тренутно живим у Јордану и имам троје деце. Живот овде је као и свуда. Све се своди искључиво и једино на покорност Узвишеном Аллаху. Ономе Који дивно ствара. Све је то заслуга мог Господара, Којег молим да ми очисти душу од пакости, љубоморе, зависти, лицемерства и лажи, а улије у њу задовољство Њиме (Богом), љубав, срећу и покорност. Молим Га да упути моје родитеље, брата и његову породицу, па да заједно пијемо, Његовом вољом, с рајских извора.

Молим Узвишеног Аллаха да ми учврсти веровање и повећа ибадете (богослужје), опрости грехе, упути потомство и буде задовољан њиме. Молим Га да ме очисти и учини онима које помиње међу мелекима (анђелима), и међу онима који ће бити срећни и у хладу на Судњем дану. Амин!
Ваша сестра Јелена



Лептир 2013_110
الرجوع الى أعلى الصفحة اذهب الى الأسفل
https://almomenoon1.0wn0.com/
 
Лептир
الرجوع الى أعلى الصفحة 
صفحة 1 من اصل 1

صلاحيات هذا المنتدى:لاتستطيع الرد على المواضيع في هذا المنتدى
منتديات إنما المؤمنون إخوة (2023 - 2010) The Believers Are Brothers :: (English) :: ПРИХВАТИЛЕ СУ ИСЛАМ КАО КРАЉИЦА БЕЛКИСА-
انتقل الى: