إجازة الشيخ أحمد بن محمد بن أحمد لبن بقراءة الإمام عاصم

موضوع: Пустиња الإثنين 06 ديسمبر 2021, 8:14 pm

Пустиња
У исто време кад и Амина, упловила је у нови свет и ушла у београдски џемат.
Мој живот је од самог почетка био веома специфичан. Мајка ме је родила у старе дане, и наравно да сам била мезимица у целој фамилији. Интелектуалне способности сам почела показивати врло рано. Основна школа ми је била чиста забава. Са мало труда, истицала сам се у многим областима, посебно у језицима и математици, у којима сам и освајала велике награде.

У јеку школских успеха, задесила ме је једна врло тешка и озбиљна болест. Због тога сам морала годину дана да изостанем из школе, али ме то није спречило да учим и да редовно полажем испите пред комисијом. И поред тога, остала сам ученик генерације до краја основне школе.

Тешка болест која ме је дочекала на самом почетку пубертета, била је прва моја животна прекретница. Живот ми је био у опасности. Сви су се потресли, породица, ближа и даља, као и сви који су ме познавали. Многи су се ангажовали како би ми помогли. Наравно највише подршке су ми пружали најмилији, родитељи и сестре.

Борба с том болешћу је трајала више од годину дана. На крају смо, моја породица и ја, изашли као победници. Након одређеног времена изолације, покушавала сам да се вратим у нормалне животне токове. Али, осећала сам да ми живот никада више неће бити исти.

Борба са том тешком болешћу је оставила велики траг на мене. Иако још увек само дете, била сам веома узнемирена блиским контактом са смрћу. Од тада сам почела да размишљам о стварима о којима можда деца тог узраста баш и не размишљају. Мислила сам о животу, о смрти, о томе како неко здрав и успешан може одједном да се нађе на ивици живота, борећи се са тешком болешћу. Зашто она настаје и како то да сва она деца са болничког одељења нестану преко ноћи? Хоћу ли ја можда бити следећа?

Шта се дешава? Ко управља и одлучује тиме? Могу ли се ти догађаји спречити и како? Пуно питања, а мало одговора. Са родитељима нисам баш причала о тим стварима. Још увек су ме сматрали дететом, не би разумели. Нису знали да сазревам, и то врло брзо, брже него што су мислили.

Највише сам информација о болести добијала од доктора, који је, изгледа, препознао моју дубоку заинтересованост и знатижељу како за болест тако и за све што се дешава око мене. Он ми је некако увек уливао наду у излечење. Почела сам да волим медицину. Могу рећи да је почела да ме одушевљава. Постојала је помисао да ту сигурно леже одговори на сва моја питања. Тада сам доста читала о својој болести и разумевала је на близак начин, с обзиром на године. Доктор је био одушевљен таквом заинтересованошћу и говорио како је мало деце као што сам ја.

Из тог размишљања и начина живота, морала сам да се вратим у „нормални живот" - што ми је врло тешко пало. Вратила сам се, али с чврстом одлуком да, после основне школе, уђем у свет медицине. Хтела сам да упишем медицинску школу, али ми доктор није дозволио, због здравља, које се није баш у потпуности поправило. Уписала сам гимназију. Једини циљ, кроз читаву средњу школу, био је да упишем Медицински факултет. Хтела сам да пронађем одговоре на сва питања која су се односила на моју болест.

Пуно сам тога прошла кроз гимназију, али одговоре нисам нашла. Неко се може питати зашто их једноставно нисам потражила у вери. Међутим, то је било време социјализма и пост-комунизма, када вера и црква нису били баш актуелни, посебно не код људи који су се бавили науком.

Одрасла сам у православној породици у којој су се традиционално славили главни верски празници и славе, али без икаквог објашњења и разговора на ту тему. Свештеник, који је долазио празницима, никад није ништа посебно причао о томе, а и није давао прилике да се нешто пита. Ми нисмо имали Библију у кући. Никад нисам разумевала о чему би он говорио у току тих обреда. Само знам да је највише спомињао оца, сина и светог духа.

А то ко су они и какве везе имају с Богом, никако нисам разумевала. У тој збрци, вођена тадашњим друштвеним околностима, окренула сам се науци. Била сам сигурна да ћу у науци и њеним тачним, конкретним и опипљивим чињеницама наћи истините одговоре. Морам бити искрена у једном: стално сам осећала присуство нечега што је водило мој живот и што је утицало на догађаје у њему. Нисам знала шта би то могло бити.

Гимназија се завршила. Медицински факултет је напокон уписан. Животни сан се остварио. Први корак ка томе и највећи успех у мом дотадашњем животу, био је управо тај упис. Тада сам мислила да није било срећније особе на свету.

Сви око мене су, такође, били срећни и поносни, осим родитеља који су били мало забринути. Школовање пуно кошта, а наше финансијско стање и није било баш сјајно. Међутим, подршка је стизала с других страна, и ја сам, пуна полета, кренула са студирањем медицинских наука. На факултету су колеге приметиле моју снагу, елан и заинтересованост и често ме питали откуд ми. За мене није било препреке. Једноставно сам летела, радила оно што волим и оно што ми је била животна жеља која ми се остварила.

Осећала сам да ми снага сама долази - како и одакле то ми није било јасно. Једноставно ме је нешто гурало кроз све то, али ја тој снази још увек нисам знала име. Тако је пролетело неколико година. Максимално сам се ангажовала на факултету, у наставним и не-наставним активностима.

Упоредо са свим активностима које су имале циљ да пронађем праве одговоре на животна питања, почело је, полако и помало, да ми бива јасније да медицина и не може дати све одговоре.

Много претпоставки, неке потврђене, неке делимично, а неке никако. Пуно неслагања међу научницима. Почела сам да се питам како је то могло да се дешава? Зар медицина није јасна и прецизна? Не би требало бити мимоилажења и неслагања. Коначно сам схватила да је то наука коју изучавају људи који некад и погреше у претпоставкама или добију различите резултате у истраживањима, те као последица тога и долази до различитих мишљења.

У то време сам се бавила и научно-истраживачким радом, и мало боље сам почела да разумем ствари, али наравно с једним делимично разочаравајућим осећањем. Медицина ми баш и не може пуно помоћи у разумевању суштине живота.

Тада су почела и велика политичка превирања. Чак је и настава прекинута због актуелних збивања. У том тренутку сам се нашла у врло чудној ситуацији. Након више година трагања, нисам нашла главне одговоре у медицини, иако сам пуно тога научила. То ми се знање чинило попут мноштва сићушних делова поломљеног ћупа који никако да се уклопе у целину.

С друге стране, та ситуација у земљи. Коме веровати? Ко је у праву? Пуно напада са свих страна. Сви су нормални животни токови били заустављени. Због чега? Због тога што је неко тамо урадио или није урадио, неко ко и не зна за мене и за моју животну борбу, као и за већину невиних људи. Тада сам пожелела да одем из земље која, заиста, није имала више ништа да ми понуди.

Обратила сам се Сили која управља свима нама. Просто сам изговорила реци: „Мој Боже!" и затражила да ме извуче из ситуације у којој губим контролу над животом. Коначно је дошао крај том привременом прекиду нормалних животних токова. Вратили смо се на факултет. Све сам гледала другим очима. Зеља ми је била да одем одатле, бар на кратко, само да видим друге и другачије људе. Тај другачији свет.

И прилика је дошла. Убрзо се расписао конкурс за медународну размену студената медицине. Одушевљено сам дочекала ову новост и наравно, пошто сам задовољила све услове, конкурисала сам. Врло мали број студената завршних година имао је прилику да отпутује, а конкуренција је била велика.

У првом кругу сам се нашла испод црте, за пар места. Нисам се разочарала, с обзиром да је то био први такав конкурс. Чекаћу другу годину, само ћу бити упорна.

После неколико месеци, у току спремања испита у актуелном испитном року, добијам позив од колегинице која ради у асоцијацији за размену студената. Саопштава ми да зове све студенте редом који су испод црте и нуди места која су враћена, јер су неки одустали.

Ово је био шок! Окренула ми се цела соба! Нисам могла да верујем да се то стварно догађа, да ћу ипак добити шансу да одем негде! Понудила ми је две, једну у далекој јужно-америчкој, а другу у ближој арапској земљи. Није ми требало пуно да се одлучим за другу опцију. Једина препрека је била та што је морао да се плати пут, док је боравак био бесплатан.

Саопштила сам својима. Било им је драго, али с обзиром на финансијску ситуацију, нису баш били одушевљени. Заиста нису могли пуно да ми помогну. Имала сам осећај да тамо морам да отпутујем и да ћу већ некако наћи новац.

Сазнала сам како се остале колега сналазе. Студенти ко студенти, сви су, мање-више, на истом. Тражи се спонзор, то је решење. Тако смо започели нимало лак посао. У међувремену сам сређивала папирологију. Новац је некако почео да пристиже. Карта је резервисана. Датум одређен. Пред скоро сам полазак, сазнајем да ипак немам довољно новца за карту. Паника! Шта радити сада? Пуно позива, разговора, како да дођем до те цифре које једноставно нема? У задњи час стиже изненадна уплата и карта је купљена.

Дошло је време поласка. Мама плаче. Никада се нисмо раздвајале на дужи период. Тешим је да ће све бити у реду и да ћу се јављати редовно, иако идем сама у непознато. Стигла сам на аеродром, прошла целу процедуру и нашла се у авиону. Све време сам имала тај исти осећај: ово ми је животни пут на који једноставно морам да одем. Била сам упорна у томе и поред свих прича од људи које познајем. Говорили су да није баш паметно да идем сама у арапски свет, да се тамо свашта дешава, посебно девојкама и женама беле пути. Али, те приче једноставно нису допирале до мене. Ишла сам до жељеног циља.

И полетела сам. Осећала сам да ми је све ово суђено. У тих скоро годину дана припреме, почела сам све више и више да осећам како та сила, судбина, или већ шта, једноставно води мој живот ка унапред одређеним токовима, на које ја немам никаквог утицаја.

Прва станица је била Турска, Истанбул. Доживела сам га ноћу. Личио ми је на град из неке бајке, са оним осветљеним куполама и кулама. Претпостављала сам да припадају џамијама, иако их никад уживо нисам видела. Тада сам заиста осетила да улазим у нешто непознато над чим више апсолутно немам контролу. Била сам одушевљена и препустила сам се том доживљају.

У авиону сам имала сусрет са арапском љубазношћу и пажњом, посебно према женама, можда према белим женама. Не знам, али љубазност је била присутна. Поред мене је седео младић који се враћао из Европе. Пуно ми је испричао о тој арапској земљи у коју идем, у којој је он рођен. Дао ми је пуно практичних савета и визиткарту, у случају да ми нешто затреба. Заиста, такво опхођење од непознатог човека нисам до тад доживела.

Слетели смо на аеродром тог огромног арапског главног града. Схватила сам да сам дошла у потпуно другачији свет. Младић ми је и даље био од помоћи. Требало је да се обратим главном представнику наше компаније на том аеродрому како би ме упутио даље. Међутим, од њега неке велике помоћи нисам имала, сем што ме је препоручио другом човеку, који има агенцију на аеродрому.

Проблем је био у томе што је требало да даље наставим возом или аутобусом, још неких шест стотина километара. Била ми је потребна помоћ да нађем преноћиште, иако је већ пола ноћи прошло, да купим карту и ујутру наставим пут. Господин на кога сам упућена, заиста је наставио да показује арапску љубазност и гостопримљивост, те ме је лично, заједно са још неким путницима, одвезао у хотел, сместио и уговорио све за сутрашњи наставак пута.

Све је изгледало као неки сан. Након ноћног одмора, не могу рећи спавања, јер је трема учинила своје, нашла сам се у ресторану на доручку. Обавестили су ме да ми је господин од синоћ оставио поруку да путујем возом у подне и да ће неко доћи по мене. Јавио је студентима у мојој крајњој дестинацији кад стижем, како би ме сачекали.

Мом изненађењу и одушевљењу није било краја. Имала сам довољно времена да мало разгледам околину. Крај је био врло миран. Мале уличице с мањим трговачким радњама, пуне свега и свачега. Нисам била за куповину, само за разгледање. Приметила сам једну дивну галерију и, на позив човека који је стајао пред вратима, ушла да разгледам.

Било је још туриста унутра који су већ проматрали разна уметничка дела. Одмах су ми дали столицу да седнем, понудили соком и почели да износе понуде. Заиста сам била одушевљена. Нисам планирала ништа да купим, али поред толиких лепота и такве љубазности, нисам се могла суздржати. Купила сам један леп комад.

За око ми је запала једна велика слика. Тада нисам знала шта је на њој. Била је исписана арапским словима и изгледала прелепо. Питала сам шта је то. Одговорили су ми на енглеском да су то Божија имена. Није ми баш било јасно шта то значи, али сам ипак прокоментарисала да је слика дивна.

Пут сам наставила комфорним возом. Одужила сам се љубазном господину за сву помоћ која је заиста била велика и узела и његову визиткарту. У возу ми је било дивно. Мало је ко знао енглески, тако да сам на свакој станици питала кондуктера, једног дивног чику, да ли је то тај град.

Он је успео да схвати куда идем, па ми је сам прилазио и одмахњивао руком када би нека станица била близу, показивајући рукама мени нешто неразумљиво. Мислила сам да сам му можда досадила, или да ми случајно нешто не прети. Касније сазнајем да је то знак који каже да треба да се стрпиш и сачекаш.

Напокон сам стигла. Већ је био мрак. Студенти су ме чекали. Новим и веома скупим аутом, одвезли су ме до студентског кампа где су смештени студенти на размени. Све ми је и даље изгледало као из бајке. Тај град је ноћу био сређиван. Сетих се речи људи из главног града, кад су сазнали куда идем, да ми је боље да останем где јесам. Разлог је, између осталог, био што је то за њих провинција, а тај град, један од јачих муслиманских градова, где наводно странци и нису баш добродошли.

На срећу, мој први утисак није био такав. Пријем је био диван. Људи су били насмејани. Као да су ме некако поздрављали, јер сам очигледно одударала од околине и била врло упадљива. Доиста ми се допало. Нисам се осетила ни тренутак недобродошлице и нељубазности, напротив, супротно.

Рекли су ми да ћу тамо да видим доста мушкараца како носе њихову традиционалну одећу у виду хаљине о којој сам се распитивала, јер ми је била врло интересантна, а зове се галабија. Тако је и било. Студенти су били врло млади и обучени у западњачком стилу, као и већина људи на факултету и у болници, што сам касније видела.

Ушли смо у студентско насеље које ме је, такође, оставило без речи. Портири су на улазу. То је био заиста мали прелепо уређен град. Одвели су ме у апартман и објаснили ми да је то део за женске госте. Такав је обичај код њих, женски и мушки гости су одвојени.

Све ми је то било занимљиво. Дочекало ме је љубазно особље, иако је већ било касно. Успут су ми објаснили да је мој ментор један од врло познатих професора у целој земљи, а и шире, и питали су ме како сам успела њега да добијем за ментора. Одговорила сам да немам никакве везе са избором ментора, ниједног од тих професора не познајем, бирала сам их на основу тема.

موضوع: رد: Пустиња الإثنين 06 ديسمبر 2021, 8:14 pm

Рекли су ми да имам среће што сам њега добила за ментора. Осећала сам се срећном и била одушевљена свиме што сам доживела. Одмах су ме одвели да се јавим родитељима и објаснили су ми како да то радим у будуће. Мама је била пресрећна. Ја сам била тако далеко од њих, не само просторно, већ и по обичајима у том по свему другачијем свету.

Питали су ме да ли сутра желим да се упознам са професором или, пошто је недеља, у понедељак. Тада су ме обавестили да је код њих недеља радна. Једино је петак нерадни дан. За хришћане је нерадна недеља. Нисам ни знала да ту има и хришћана, те су се они нашалили у смислу да код њих сваки дан продавнице раде. Петком се може куповати код хришћана, а недељом код муслимана.

Ово је, заиста, био мој први сусрет са истинским муслиманима и таквим окружењем. Била сам одушевљена. Никад нисам размишљала зашто ми не радимо недељом. Сматрала сам да је то једноставно тако. Како сам раније казала, вера ми у дотадашњем животу није била тако битна, али овде, колико сам могла да приметим, битна је, и то много. Рекла сам да, што се мене тиче, није битно који је дан, да ми одговара већ сутра. Све је било тако чисто и уређено, али на њихов посебан начин, и то ми је у потпуности одговарало.

Сутрадан сам била спремна за упознавање са ментором. Са мном је ишао човек из пратње. И то смо чак имали. То је била привилегија женских гостију. Тај човек је требао да ме одведе до места где ћу се наћи са студентима, који ће ме потом одвести професору. Тог јутра сам доживела још једно изненађење.

Спавала сам, али не тако чврстим сном, јер су трема и умор учинили своје. Негде пред зору, зачу се некакав глас са озвучења. Тргнух се и запитах шта је то. Потом се сетих да сам у муслиманској земљи, и присетих се сцена из неких филмова у којима сам чула сличан звук. То је њима неки позив, знак упућен из џамије. Било ми је врло чудно, јер ми је то први сусрет са езаном (позив на молитву). Џамија је била одмах до зграде у којој сам била смештена. Било ми је врло чудно колико је овде вера важна и заступљена, што сам већ за тако кратак период приметила.

Стигли смо код професора. Успут, нигде краја мом одушевљењу стилу градње, уређености простора и околине. Заиста сам у другом свету. Професор је био старији, пунији човек с брковима, тако нежног и смиреног израза лица, са знацима добродошлице на њему. Иначе се то могло видети на лицима скоро свих људи које сам упознала. Сели смо и упознавали се кроз разговор.

Током пет година студирања на факултету у мојој земљи, нисам такав разговор обавила ни с једним од професора. Волео је да зна скоро све о мени, о мојој породици, месту где живим, мојим размишљањима, па је разговор потрајао. И он је мени причао о својој породици и дао визит-карту с свим могућим контакт телефонима, чак и кућним, и рекао да му се увек могу обратити за помоћ.

Била сам одушевљена. За крај је оставио коментар који ме је навео да размишљам о неким ситуацијама. Прокоментарисао је, сасвим смиреним и уобичајеним тоном, да ја долазим из земље чији је народ убијао његову браћу муслимане. Остала сам шокирана. Ја, као прозвана да припадам народу који је неког убијао, који је агресор, не могу да верујем. После мале шутње, одговорила сам да је тада био рат и да нисам учествовала у томе, а нити ико из моје породице. Такође, не познајем неког ко је такве ствари радио. Професору је било жао што ме је довео у непријатну ситуацију, али то је био први пут да се после тих збивања сусреће с неким из моје земље и једноставно је осећао потребу да ми то чисто каже, јер га је у души болело.

Смирили смо тензије. Завршио је следећом реченицом: „Знам да Ви имате погрешну представу о муслиманима и надам се да ћете у току овог боравка упознати муслимане и да ћете променити мишљење.“

Искрено, нисам имала никакву посебну представу о муслиманима, нити о било ком другом народу или верској скупини на свету. Немам предрасуде по том питању. Знала сам да у суседној земљи живе муслимани, као и у још неким крајевима наше бивше земље. Они су стално били довођени у везу с Турцима и њиховом петовековном владавином, наравно у негативном контексту. Познавала сам доста муслимана, али их заиста, нисам раздвајала од других, нити сам икада с њима разговарала о тим темама.

Понављам, вера баш и није била актуелна тема у нашој земљи. Могу рећи да је можда тек постала откако су се издешавале корените промене и рат на просторима наше бивше државе. Медијска блокада под којом смо дуго били учинила је своје, па сам „слепа поред очију." Било ме је донекле и стид што о томе не знам више.

Они су се потрудили да ми у најлепшем светлу прикажу шта значи бити муслиман. Професор је једном приликом рекао како њега редовно на путовањима, конгресима и светским збивањима, колеге са запада питају колико има жена, сматрајући да има харем негде тамо, у својој арапској земљи. Он би увек одговарао да има само једну жену, што би опет изазивало њихово чуђење.

Причао ми је и о томе како се сматра да муслимани злостављају жене, да им не дају никаква права, да их не школују и слично, и да ћу својим очима видети како то није истина.

Упознала сам неке студентице медицине из групе с којом смо контактирали, потом сам упознала многе професорице с медицинског факултета. Неке од студентица су носиле мараме на глави, а неке нису. То ми је било интересантно, иако нисам знала позадину. Све професорице које сам упознала су носиле мараме и биле обучене традиционално, по верским прописима. Било ми је занимљиво да гледам тако угледне жене. Почела сам да схватам да није толико битно како изгледаш и шта облачиш, већ оно шта носиш у себи. Упознавала сам и друге професоре, доценте, асистенте, углавном оне на које ме професор упућивао. Све су то били дивни људи.

Једна, мени врло чудна ствар, била је што су сви започињали теме о вери. Моје срамоте, ништа не знам! Немам ни о чему да причам с њима. Некако сам се извлачила причом како код нас вера није тако заступљена и како се јавно не испољава као овде. То им је било више него чудно, јер је за њих вера стуб, ослонац у животу. Питала сам се у каквој сам то земљи и средини одрасла.

Било ми је необично како они, као људи од науке, имају тако јака верска убеђења и такву спону с вером, док сам ја целог живота одрастала у средини где су те две ствари неспојиве.

Учени смо да наука побија постојање Бога, па Дарвинову теорију еволуције. Прихватали смо то „здраво за готово“. Поверовавши да је човек настао у току еволуције, од мајмуна. Традиционално смо прихватили веру као неку секундарну ствар у којој се обележавају празници, углавном, породично, не јавно, али без икакве везе између та два аспекта живота.

Ово је било нешто ново. Сваким даном сам се боље упознавала с тим људима и навикла сам на неке њихове обичаје. Није било разговора мимо предавања и службених (састанака), а да се вера није спомињала. Посебно сам с неколицином разговарала о томе. Била сам пуна питања. Сусрет с новим, пробудио је знатижељу у мени.

Једна од ствари које сам такође приметила је била везана за њихове међусобне разговоре. Нисам их разумевала, јер су били на арапском, али тако динамични, рекао би човек да се свађају, а они насмејани све време. На крају се изгрле, изљубе и заврше једном речју коју су толико често понављали да сам је запамтила. Била је то реч инша- Аллах. Шта ли им значи та реч, занимало ме да их упитам. Били су расположили да ми објасне, као и све сто бих их питала. Она значи: шта год да се договараш с неким, или планираш да урадиш, требаш да додаш да ће то бити ако Бог дозволи и ако је Његова воља да се деси. Такву везу, научника, медицинара и доктора, с Богом још увек нисам могла да схватим.

Тако су пролазили дани, а ја сам се све више везивала за те људе, њихов начин живота и размишљања и почела сам се препознавати у свему. Улазила сам у разговоре о Божијим посланицима, о Божијим књигама. Сазнала сам шта значе речи исписане на арапском у оној галерији: Божија имена, у ствари, лепа Божија имена, оно што људи знају о Њему, што је споменуто у Његовим књигама, тј. последњој објави - Кур'ану.

Схватила сам кроз ту причу комплетну везу читавог човечанства, од самог настанка. И све је било толико јасно. Комадићи поломљеног ћупа су добијали место и почели су да чине једну целину. Све је почело да се уклапа, а моје срце је почело да дрхти од среће и радости откривања Истине и лепоте какве Ислам носи у себи.

Све је тако једноставно, јасно и на свом месту. Јасније него научне чињенице које увек могу да имају грешку. Ове су чињенице чисте од грешака. Срце које жели истину и трага за одговорима, препознаје их као истините.

Тако сам их ја доживела. У срцу сам осећала задовољство сваким новим доказом истине. Схватила сам заблуде и грешке које су настале уплитањем људског у Божије, посебно у великим религијама као што је хришћанство и православље, као део тога.

Схватила сам да је Кур'ан једина чиста и сачувана истина која је дошла од Бога, нашег Створитеља, Једног Јединог. У арапском језику и језику свих муслимана постоји властито Божије име Аллах (које се не може мењати и имати женски род (богиња), нити множину(богови)) - Онај осим Којег другог Бога нема. Та истина је једина која је сачувана до дана данашњег и биће чувана до Судњег дана. То је задња порука човечанству. Последњи завет који је човек узео на себе. Све је било тако једноставно, јер истина је увек кристално јасна.

Како су сва та сазнања утицала на мене? Била сам одушевљена! Можда је то мало рећи, јер је тешко описати стање спознаје животне истине. Као да сам добила нове очи којим, гледам свет, нове уши којим га ослушкујем, нове мисли којима размишљам о њему и нову шансу да живим на потпуно исправан начин.

Живот нисам више гледала само с материјалне или духовне стране, како сам раније научила и радила, већ у потпуно новој димензији, свеобухватној, јер је живот заиста такав. Свет проучавамо разумом и чињеницама. Доживљавамо га чулима и стварамо емоције у складу с тим, а све то заједно смо, у ствари, ми као целина. Тако нас је Бог створио, и то је једини исправан поглед на свет. А ту смо привремено, у пролазу... До следеће станице на путу ка Џеннету (Рају) и сусрету с Њим (Богом), Узвишеним Створитељем. Зашто пропустити ту шансу?

Моја наука је добила потпуно нову димензију. Пре повратка кући, изговорила сам шехадет. Оне речи којима похваташ једину истину, ислам, као животни пут: „Сведочим да нема другог Бога осим Аллаха и да је Мухаммед Његов роб и Његов посланик!"
Мајра