منتديات إنما المؤمنون إخوة (2023 - 2010) The Believers Are Brothers
هل تريد التفاعل مع هذه المساهمة؟ كل ما عليك هو إنشاء حساب جديد ببضع خطوات أو تسجيل الدخول للمتابعة.

منتديات إنما المؤمنون إخوة (2023 - 2010) The Believers Are Brothers

(إسلامي.. دعوي.. تربوي.. ثقافي.. اجتماعي.. إعلامي.. طبي.. رياضي.. أدبي.. علمي.. تاريخي)
 
الرئيسيةالرئيسية  الأحداثالأحداث  أحدث الصورأحدث الصور  التسجيلالتسجيل  دخول  

soon after IZHAR UL-HAQ (Truth Revealed) By: Rahmatullah Kairanvi

قال الفيلسوف توماس كارليل في كتابه الأبطال عن رسول الله -صلى الله عليه وسلم-: "لقد أصبح من أكبر العار على أي فرد مُتمدين من أبناء هذا العصر؛ أن يُصْغِي إلى ما يظن من أنَّ دِينَ الإسلام كَذِبٌ، وأنَّ مُحَمَّداً -صلى الله عليه وسلم- خَدَّاعٌ مُزُوِّرٌ، وآنَ لنا أنْ نُحارب ما يُشَاعُ من مثل هذه الأقوال السَّخيفة المُخْجِلَةِ؛ فإنَّ الرِّسَالة التي أدَّاهَا ذلك الرَّسُولُ ما زالت السِّراج المُنير مُدَّةَ اثني عشر قرناً، لنحو مائتي مليون من الناس أمثالنا، خلقهم اللهُ الذي خلقنا، (وقت كتابة الفيلسوف توماس كارليل لهذا الكتاب)، إقرأ بقية كتاب الفيلسوف توماس كارليل عن سيدنا محمد -صلى الله عليه وسلم-، على هذا الرابط: محمد بن عبد الله -صلى الله عليه وسلم-.

يقول المستشرق الإسباني جان ليك في كتاب (العرب): "لا يمكن أن توصف حياة محمد بأحسن مما وصفها الله بقوله: (وَمَا أَرْسَلْنَاكَ إِلَّا رَحْمَةً لِّلْعَالَمِين) فكان محمدٌ رحمة حقيقية، وإني أصلي عليه بلهفة وشوق".
فَضَّلَ اللهُ مِصْرَ على سائر البُلدان، كما فَضَّلَ بعض الناس على بعض والأيام والليالي بعضها على بعض، والفضلُ على ضربين: في دِينٍ أو دُنْيَا، أو فيهما جميعاً، وقد فَضَّلَ اللهُ مِصْرَ وشَهِدَ لها في كتابهِ بالكَرَمِ وعِظَم المَنزلة وذَكَرَهَا باسمها وخَصَّهَا دُونَ غيرها، وكَرَّرَ ذِكْرَهَا، وأبَانَ فضلها في آياتٍ تُتْلَى من القرآن العظيم.
المهندس حسن فتحي فيلسوف العمارة ومهندس الفقراء: هو معماري مصري بارز، من مواليد مدينة الأسكندرية، وتخرَّجَ من المُهندس خانة بجامعة فؤاد الأول، اشْتُهِرَ بطرازهِ المعماري الفريد الذي استمَدَّ مَصَادِرَهُ مِنَ العِمَارَةِ الريفية النوبية المَبنية بالطوب اللبن، ومن البيوت والقصور بالقاهرة القديمة في العصرين المملوكي والعُثماني.
رُبَّ ضَارَّةٍ نَافِعَةٍ.. فوائدُ فيروس كورونا غير المتوقعة للبشرية أنَّه لم يكن يَخطرُ على بال أحَدِنَا منذ أن ظهر وباء فيروس كورونا المُستجد، أنْ يكونَ لهذه الجائحة فوائدُ وإيجابيات ملموسة أفادَت كوكب الأرض.. فكيف حدث ذلك؟!...
تخليص الإبريز في تلخيص باريز: هو الكتاب الذي ألّفَهُ الشيخ "رفاعة رافع الطهطاوي" رائد التنوير في العصر الحديث كما يُلَقَّب، ويُمَثِّلُ هذا الكتاب علامة بارزة من علامات التاريخ الثقافي المصري والعربي الحديث.
الشيخ علي الجرجاوي (رحمه الله) قَامَ برحلةٍ إلى اليابان العام 1906م لحُضُورِ مؤتمر الأديان بطوكيو، الذي دعا إليه الإمبراطور الياباني عُلَمَاءَ الأديان لعرض عقائد دينهم على الشعب الياباني، وقد أنفق على رحلته الشَّاقَّةِ من مَالِهِ الخاص، وكان رُكُوبُ البحر وسيلته؛ مِمَّا أتَاحَ لَهُ مُشَاهَدَةَ العَدِيدِ مِنَ المُدُنِ السَّاحِلِيَّةِ في أنحاء العالم، ويُعَدُّ أوَّلَ دَاعِيَةٍ للإسلام في بلاد اليابان في العصر الحديث.


 

 Сан

اذهب الى الأسفل 
كاتب الموضوعرسالة
أحمد محمد لبن Ahmad.M.Lbn
مؤسس ومدير المنتدى
أحمد محمد لبن Ahmad.M.Lbn


عدد المساهمات : 41042
العمر : 70

Сан Empty
مُساهمةموضوع: Сан   Сан Emptyالإثنين 06 ديسمبر 2021, 8:12 pm

Сан
Нисам очекивала да ћу је икада упознати, али је писање ове књиге био повод за то.
Рођена сам, као и многи у то време у комунистичкој породици. Отац, војно лице, није дозвољавао, чак, ни да ме мајка одведе у цркву. Међутим, она је то кришом радила. Код нас се није славио ниједан верски празник, јер „не доноси поп плату“, већ отац. Баке су ми, наравно, причале шта су знале о Богу, а мене је то много занимало. Сећам се да сам их, са пет година, питала где је човекова душа, да ли могу да је видим ако широко отворим уста и како она излази из човека када он умире. Увек ме је то занимало.

Када сам имала осам година, пукло ми је слепо црево. Укупно стотину и четири сата, вођена сам погрешном дијагнозом лекарке која је мислила да имам тровање, а ја сам полако умирала од надолазеће сепсе.

Хвала Богу, па затим ажурности моје мајке, оперисана сам дословно пар сати пред наступање потпуне сепсе. На операцији сам доживела шок. Срце је стало скоро минут. Наступила је дводневна кома и борба за живот. Лекари су ми давали добре шансе, али се нисам будила пуна два дана. Све то време сам живе- ла негде другде. Сећам се као да је јуче било. Био је то пролазак мог живота као кроз неки етер. Гласови анђела, велика бела светлост, осећај мира и прелепа цветна пољана. Не могу вам описати ту лепоту. Када сам после неког времена причала мами о томе, она је плакала. Рекла је: „То је било твоје место у Рају, али још ти није време да умреш“.

После пар дана, пробудила сам се из коме, полако се опоравила и заборавила на све то. Расла сам срећно и безбрижно, као да се ништа није догодило.

Са петнаестак година опет сам почела да се интензивно интересујем за веру, да идем на црквене борове и да узимам литературу о Хришћанству. У мом родном граду нема муслимана, тако да је Хришћанство било једина вера којој сам могла да се окренем. Међутим, овог пута нешто није ишло како треба. Нисам могла да саберем да је један три, а три једно. И тако, многе ствари су ми само биле још више конфузне, никако јасније. Кад сам им постављала питања, одговор је био да морам да верујем не преиспитујући се стално. Вера је ствар уверења и убеђења, а мени је то личило на слепо веровање. Дакле, била сам хришћанка, полу-практикант, полу-верујући. Нисам знала у шта да верујем! Један дан ми је све изгедало нормално, други нелогично.

Онда сам почела да читам о будизму, затим о зен-будизму, јудеизму и тако редом. Све то време нисам била ни крштена. Са скоро пуних осамнаест година, требало је да на годину дана боравим на размени ђака у Америци. Плашила сам се да одем далеко, а да нисам крштена, сматрајући да ће ме тако Бог штитити. И онда сам се, на своју иницијативу, крстила у цркви, мисливши да ми то треба како бих била заштићена. Па, нисам знала.

У Америци сам провела не једну, већ три године. Због лоших финансија и немогућности да студирам у Србији наредне године, одлучила сам да останем и да окушам срећу тамо.

Остала сам све до јуна 1995. године. Радила сам, финансирала сам саму себе и полако сам студирала. Међутим, превелики притисак средине, лоше друштво, наркоманија, алкохол и сви облици лошег понашања оставили су лош утицај на мене. Посебно што сам била без родитеља и чврстих узора. Али, хвала Аллаху (Богу) Узвишеном, брзо сам се пренула и схватила да морам назад. Пошто сам желела да нађем нормалан пут и да завршим школу, морала сам да побегнем од људи који су желели да будем као они. Хвала Богу, нисам поклекла, а била сам толико пута близу. Не дао Бог никоме!

Вратила сам се кући промењена, нервозна, нестабилна, незнајући шта и како да наставим да студирам. Наравно, наш образовни систем није хтео да призна моје две године студија у Америци. Морала сам све из почетка. Желевши да упишем психологију у Београду, завршила сам на педагогији у Приштини. Годину дана тешке депресије. Прешла сам следеће године у Београду. Прва година солидна, друга такође, трећу сам пала. Почела сам све мање да учим, а све више бескорисно да проводим време. Тако је било скоро две године. Била сам као изгубљена. Тражила сам смисао живота. Нисам га више проналазила ни у науци коју сам волела, нити у друштву са којим сам излазила. Све би ми брзо досадило. На веру сам потпуно заборавила, у цркву сам одлазила само када би ми било тешко. И то је све. Тежак период.

Долази  2000. година. У то време упознала сам доста студената из арапских земаља, али с једним сам се посебно дружила. Од њих сам сазнала неке основне ствари о Исламу, мени до тада скоро потпуно непознате, уколико се изузму предрасуде које сам имала као и већина људи на овим просторима. Дружили смо се месецима. Већ после месец дана познанства, тај пријатељ ми је причао о могућем браку. Тако нешто ми је звучало невероватно, јер сам мислила да се човек мора са неким дуго забављати, или бар познавати, да би могао да гради заједничку будућност. Али, признајем, прича о браку са муслиманом још више је побудила моју знатижељу да сазнам што више о тој вери.

Наступио је Рамазан, крај 2000. године. Он и његови другови посте, клањају заједно, иду на ифтаре (вечере након поста). Мени је све то било ново искуство. Маша-Аллах!

Искрено, завидела сам им на намазу. Како само падају ничице и додирују челом тло и како се предано моле Богу! Нисам знала да се тако молим. Онда сам кренула супротно, почела сам сваки дан да идем у цркву и пробала да се молим, али ми срце није било тамо, тако да сам почела да се радозналије распитујем о исламу. Они, његови другови, срећни су ми налазе литературу.

Почела сам да читам превод Кур'ана, а после тога све више да читам и истражујем преко интернета. Тражила сам неке друге пријатељице,  муслиманке, не би ли ми оне, као жене, лакше приближиле ислам.

У то време, хвала Аллаху, он се вратио у Либију. Нисам га видела неколико месеци. Мени је то дало сасвим довољно времена да се посветим новој љубави, Исламу и истраживању Божије вере. О како сам била срећна што сам пронашла нови жар, нови сјај, ново светло на дну тамног, дугог тунела. Нова нада за мене и спас моје душе која је годинама вапила за Истином, а заправо јој је била све ближа.

У међувремену, стопирала сам студије и почела сам да радим у једној преводилачкој фирми. Упознала сам се са једном сестром, Либијком. Она је имала времена да ме упућује у веру, хвала Аллаху. Била сам чест гост у њеној породици. Узимала сам исламску литературу и сатима смо причале. У међувремену се та моја потрага за знањем сваким даном и сваким минутом повећавала.

Дошао је Рамазан 2001, године. Хтела сам да постим, да бар пробам. Казали су ми пошто нисам муслиманка, не вреди, немам награду код Бога за то, само гладујем. Ма нико ме није спречио, испостила сам половину Рамазана. Само Бог зна да ли је било исправно или не, али, ето, било је у Његово име.

Мој пријатељ је, затим, дошао у Београд на пар дана како би завршио дисертацију. Видели смо се у пар кратких наврата. Саопштила сам му да желим да примим Ислам. Био је то велики шок за њега. Рекао је да је срећан и предложио ми је да мало причекам. Да треба да дам себи времена и да сазнам још више. Треба да се преиспитам због кога то радим. Он је желео да ме ожени, али ме је молио да не пређем на ислам тада, због мојих родитеља. Никада неће прихватити да се удам за муслимана, а још и да им кажем да сам муслиманка. Марама, ислам, муж Арап. Полако, требала сам да удахнем. Али, то ме није поколебало. Растали смо се као два најбоља пријатеља, уз обећања да ће све, инша- Аллах (ако Бог хоће), бити у реду , само се не зна када. Казао је да морам да будем стрпљива.

Наступила је и 2002. година. Јануар, јако хладна зима код нас у Београду. Почели су моји кошмари. Сањала сам да умирем и да ме закопавају као хришћанку, за мене нема Раја. Како? Не смем то да дозволим. Звала сам сестру Халу и инсистирала сам да пред њеном породицом примим ислам, да ми они буду сведоци. Међутим, она и њен супруг су ми казали да сачекам још мало.  Ово је трајало пар седмица. Агонија и кошмар су се понављали.

У то време сам прочитала књигу Мухаммеда Асада „Пут у Мекку“. И то је био крај. Окупала сам се детаљно, обукла чисту одећу, узела Кур'ан у руке, клекла на сеџаду (простирку) и изговорила Шехадет (сведочење да нема другог Бога осим Аллаха, и да је Мухаммед Божији роб (слуга) и посланик). Ујутру, већ после сабаха (јутарње молитве), назвала сам Халу и рекла сам јој да се хитно морам видети с њима тог дана. Не сутрадан.

Отишла сам њима, 22. јануара 2002. године, око Икиндије (после подне) и казала сам им да сам дошла да изговорим Шехадет. Дужност им је била да ме приме. Нисам желела да умрем као неверник. Аллах зна мој нијет (намеру). Замолила сам их да ме више не спречавају. Спремна сам!



Сан 2013_110
الرجوع الى أعلى الصفحة اذهب الى الأسفل
https://almomenoon1.0wn0.com/
أحمد محمد لبن Ahmad.M.Lbn
مؤسس ومدير المنتدى
أحمد محمد لبن Ahmad.M.Lbn


عدد المساهمات : 41042
العمر : 70

Сан Empty
مُساهمةموضوع: رد: Сан   Сан Emptyالإثنين 06 ديسمبر 2021, 8:13 pm

Убрзо су ми нашли гардеробу, (била сам у тесним фармерицама, ајме мени!), мараму, покрили су ме и казали ми: „Хајде, слушамо те“. И тада, као највећа радост и као највећа туга, све емоције у једном, а срце хоће да искочи из груди. Као нешто најлепше на читавом свету. Дрхтавим гласом сам изговорила по први пут пред сведоцима: „Ешхеду ен ла иллахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху (Сведочим да нема другог истинског Бога вредног обожавања осим Аллаха и сведочим да је Мухаммед Његов роб и Посланик).“

Почела сам да дрхтим. Све је изашло из мене. Све оне године трагања, патње и боли, свега што се нагомилало. Хтела сам да летим, да их све љубим, да им кажем колико је мојој души сада лако. Мој Аллаху, те благости, те милости! Неописива срећа! Да сам могла, попела бих се на врх Београђанке и свима наглас рекла, као Омер ибн Хатаб: „Ја сам муслиманка, дођите да будете срећни као и ја“.

Клањала сам свој први намаз (молитву) у џемату (скупа заједно). Акшам (време након заласка сунца). Диван осећај. Онда сам одмах морала да кренем кући, како ме не бих ухватио касни мрак.

Пуно тога се дешавало у мом стану у том периоду. Мењала сам се из дана у дан. Наредних пар дана, клањала сам гледајући из свеске. Намази су били спори, често намерно прекидани гласном музиком, упадима у собу. Али, како је пролазило време, више сам јачала у вери.

Наравно, родитељима још ништа нисам говорила. У фебруару, те године, морала сам да одем кући. То је била јако тешка седмица. Морала сам да клањам кришом, не знајући ни где је Кибла. Али, Божјом вољом, скупила сам снаге и саопштила сам најмлађој сестри да сам примила Ислам.

Казала сам јој да треба да ми помогне јер морам да клањам пет намаза (молитве), а тешко ми је било да их све спајам ноћу. И тако, једног поподнева, она је „чувала стражу“, док сам ја клањала. Када сам завршила намаз, пронашла сам је уплакану. Било је много питања, али и разумевања. Зашто ово, зашто оно? Дала ми је подршку, да је Бог упути на Прави пут! Упозорила ме је да родитељима не причам ништа док не буде право време за то. Вратила сам се после недељу дана у Београд.

Одлучила сам да први пут одем у џамију. Отишла сам, опет око Икиндије (време на средини између подне и заласка сунца, односно, када сенка неког предмета порасте за једну дужину предмета). Нисам знала да су тога дана имали неко предавање за омладину, пропустила сам намаз, чекајући испред џамије.

Пред Акшам, групица људи је полако излазила из мале медресе (школе). Улазили су у џамију. Следила сам их обучена у дуго одело, широке панталоне и мараму. Поставили су се они у сафф (ред), ја сам била са стране. Казала је једна сестра: „Дођи близу“. Повукла ме је топло к себи и поставила ме право. Осетила сам њену топлоту и благост. Почели смо да клањамо, а ја сам дрхтела као да сам хтела да умрем. Када се завршио намаз, ја сам се опет мало удаљила. Оне су биле радознале, почеле су да ме испитују одакле сам, и још што шта. После пар минута, изустила сам да сам недавно примила ислам и да сам нова, као и да ми је први пут да сам у џамији. Сестре су почеле да доносе текбир (да величају Бога речима: Аллах је највећи!), а затим је дошла још једна сестра, која нам је испричала да је пре годину и по примила ислам. Сви су почели да плачу.

Отишла сам кући то вече и схватила сам да нисам сама. Има нас још. Хвала Аллаху! Не могу вам описати како сам се тада осећала. Само Аллах Узвишени зна како је моје срце скакало!

Тако сам проширила муслиманки круг око себе. Све више сам учила од њих. Маша- Аллах, све су сестре биле на месту и све су хтеле да помогну. После моје прве посете џамији, када сам их упознала, почеле смо редовно да се чујемо и виђамо. Врло брзо је ова мала, али јака, групица почела да се окупља, најчешће у студентском дому. То је било време мог интензивног учења о исламу и животу муслиманке. Састајале смо се бар једном недељно, а по потреби и чешће. Кад год је некој сестри била потребна помоћ, договарале смо се како да јој помогнемо, било да је у питању финансијска или нека друга врста помоћи. Сећам се, једном приликом је једна од нас била јако болесна и сестре су се организовале, отишле су код ње кући, помагале јој око спремања хране и око чишћења стана.

У току мог боравка у Београду, састајале смо се и спремале смо предавања на разне теме. Сваке седмице је било неко ново предавање. После тога бисмо имале дискусију, да видимо како смо све то разумеле. Неколико пута смо биле гошће у Сарајеву. Тако смо упознале доста сестара Арапкиња које живе у Босни, као и једну дивну сестру из Ирака, Умму Махмуд. Пуно сам научила од ње. Искрено, никада нисам имала такав џемат, нити по одласку у Босну, нити после тога.

Мојих сестара се увек радо сећам, молим за њих, да им Узвишени Бог, подари свако добро. Додуше, понекад ми толико недостају да ми се плаче када их се сетим, али на добро. Борити се за Ислам с њима у Београду, била је права част! Да их Бог сачува и подари им Џеннет (Рај)!

Моја гардероба се променила, ставови такође. Све је полако долазило на своје. У пролеће је допутовала моја мајка у Београд и остала пар дана с нама. Одлучила сам да јој тог дана откријем своју тајну. Било ми је много тешко и нисам знала како то да учиним, али мајка је мајка. Три дана сам се мучила да јој кажем и све сам кришом клањала. Једног дана, ставила сам мараму пред њом и казала сам јој: „Мајко, ја одох да клањам, а ти после дођи у собу да причамо“.

Мајка је плакала, не знам да ли од туге. Вероватно. Ипак ме је загрлила и рекла да ако сам ја срећна и она је. „Помоћићу ти, никада одмоћи“, казала ми је.

Тог лета нисам хтела да идем кући. Завршио се семестар. Одлучила сам да одем у Сарајево. Отишла сам са још једном сестром, наводно на седам дана. Тамо сам добила понуду да преко лета радим у једној организацији. Тако бих у исто време могла да предајем Енглески, да учим о исламу и да будем са муслиманима. Родитељи су пристали. Остала сам скоро читаво лето. Добила сам пуно исламске литературе, чак две породичне библиотеке. Завршило се лето, а ја сам хтела покривена да идем кући. Међутим, отац ме је, кад сам стигла, питао да ли сам се потурчила. Још удаја, ма нема говора. Мука. Мајци је рекао да ме, ако се покријем, неће примити у кућу. Треба да сачекам док се не удам или док не одем из родног места. Сматрао је да је тако боље за све. Било му је много тешко.

Остала сам кући од септембра 2002., па скоро до краја октобра 2003. године. Тај период је емотивно био много тежак, али Узвишени Аллах, полако шаље олакшања. Отац се помирио да је Ислам моја лична ствар. Имам већ 27 година. Не може управљати мноме, бар не толико. Пуштао ме да постим, клањам и радим оно што желим, али не јавно, пред рођацима и комшијама. Могла сам да облачити шта хоћу. Мараму, не, никако. Преко тога није могао да пређе.

И тако је полако прошло тих годину и више дана. Хвала Богу, у септембру 2003. стигао ми је допис из либијске амбасаде да могу да узмем визу за пут.

Кренула сам са својом драгом мајком прво у Тунис, па у Либију. Негде на граници, у туђем ауту, док смо прелазили сахарски део Туниса, гледали лепе пределе и први пут јели кус-кус (арапско јело), покрила сам се.

После проведених месец дана у Либији, имали смо шеријатско венчање и породични ручак за његову породицу. Од мојих је једино мајка била присутна. Није било новца да дођу и остали. Али, било је лепо. Мало и скромно венчање.

Хвала Узвишеном Аллаху на Упути! То је најлепши и највреднији поклон од Узвишеног Бога. Хвала Му и што ме је чувао и очувао у животу кроз сва искушења, пре и после ислама, и што ме је почастио да будем део уммета (муслиманске заједнице)! Неизмерно Му хвала што ми је дао доброг супруга! Елхамдуллиллах (хвала Богу) на свему! Само је Узвишени Аллах заслужан за све! За сву ову срећу коју осећам што сам муслиманка.
Амин



Сан 2013_110
الرجوع الى أعلى الصفحة اذهب الى الأسفل
https://almomenoon1.0wn0.com/
 
Сан
الرجوع الى أعلى الصفحة 
صفحة 1 من اصل 1

صلاحيات هذا المنتدى:لاتستطيع الرد على المواضيع في هذا المنتدى
منتديات إنما المؤمنون إخوة (2023 - 2010) The Believers Are Brothers :: (English) :: ПРИХВАТИЛЕ СУ ИСЛАМ КАО КРАЉИЦА БЕЛКИСА-
انتقل الى: