Природни Пут
Далеко тамо, дошла је до кључа и отворила врата свог новог живота, пуног мира.
Будим се. Поново у истом граду. Туђина. Понекад тешка, понекад корисна. Добро дође човеку да размисли на миру о неким кључним стварима. Често се дешава да је самоћа баш оно што треба да се у тој медитацији ума открије или схвати шта се заиста жели и воли.

Синоћ готово ока нисам склопила. Морам му се јавити и објаснити му да ме пуно занима оно о чему упорно прича. Али, мора и он мене мало да саслуша. Није његова вера једина на овом свету. Мора саслушати и о хришћанству.

Јуче је опет настала расправа - да ли смо ми Божија деца или робови? Да ли Бог има сина или не? Да ли је Бог постао човек? Да ли је Исус Бог или... Морамо изнова дискутовати. Не могу овако. Осећам да је и превише убеђен у оно о чему прича. Знам, има више знања од мене. Ипак, мора ме саслушати, јавићу му се.

Осећао се свежи зрак у мом новом граду. Чекала сам га да дође. По обичају, одлучно и журно ето њега. Нисмо одмах почињали исти разговор, док је у мени нестрпљење да он започне било велико.

И опет. Ислам је једини Прави пут. Бог је савршен и не може имати жену, дете, ортака или другог Бога осим. Њега. Исус је Божији посланик. Мухаммед, мир над њим, је најављен у Библији. Докази које пружа. Пракса у његовом животу. Да ли је ово шанса за неки нови почетак?

Добро, отворићу Библију. Не могу да верујем да у њој нешто о томе пише. Наћи долазак Мухаммеда, мир над њим. Има ли га наведеног? Куда све ово води? Не желим да изађем као победник из ове приче. Не желим да докажем да сам у праву, а можда ипак нисам. Желим да изађем као победник за себе и за своју будућност. Хоћу да верујем исправно.

Историја о мом додиру са исламом слична је већини оних који су се вратили Истини. У близини Београда текао је мој стари живот. Немајући реалне доказе да осећам било шта, презирала сам ислам и све муслимане. Узвишени Бог нека ми опрости.

     Моји родитељи су веровали да постоји Бог, али нису практиковали веру. Знамо како је било за време Тита. Моја бака је била веома побожна, па нас је учила да се молимо онако како је знала. Сестра и ја смо од ње научиле да се молимо као православци. Васпитање у кући је било добро. Међутим, у нашој породици се под „добрим васпитањем“ подразумевало да је у реду кад одрастеш да изађеш у диско и да имаш дечка.

    Веровала сам у Бога и молила се свакодневно на свој начин. Чак сам размишљала о томе да се замонашим, јер сам мислила да је решење у томе. Ипак, схватила сам да није имало смисла да одем далеко и да прекинем односе с породицом и пријатељима. Мишљења сам, пошто имам само мајку, отац ми је погинуо у рату, да бих требала да останем и да јој помогнем. Читала сам о томе у Библији, да су боље руке које помажу него које само моле.

Непрестано сам молила Бога да ми покаже Прави пут. Са својих двадесетак година, почела сам више да се занимам за веру, јер ми је све  постајало бесмислено. Морала сам да нађем неки смисао, па сам се посветила читању Библије. Без обзира што много ствари није имало смисла, ставове сам заступала бранећи постојање Бога и скроман живот. Била сам свесна да није добро излазити у дискотеке, а ни слушати музику. Као девојчици, Лепа Брена ми је била идол. Међутим тешко је живети у средини у којој је све то у реду. Нажалост, има људи који оду у цркву да се причесте у мајицама на бретеле, па кад изађу, обуку миниће и одлазе журно у диско с момцима.

Тада сам дошла до фазе отуђења од људи, јер нисам налазила заједнички језик ни са ким. То је мојој мајци веома тешко пало, јер је хтела да будем као и све остале девојке. Вратићу се на почетак приче. Мисли лутају. Пролазе дани.

У примерку Библије, пронашала сам један коментар који наводи долазак Мухаммеда, мир над њим. Почела сам да дрхтим од страха. Није писало његово име, али је било очигледно да је то он. Почиње дуго истраживање и постављање питања. Много ствари нисам разумела. По природи сам скептична, бојала сам се да то није нека варка, те сам стално молила Узвишеног Аллаха, да ми опрости ако се варам. Боже, само да ми покажеш Прави пут. Престаћу да се крстим ноћу кад се молим, јер бојим се да грешим ако је лаж прича о сину и светом духу.

Ево већ дуго истражујем ислам преко интернета. И без изреченог Шехадета, осећам се као муслиманка. Читала сам причу Есме из Србије која ме је дирнула у срце. Маша-Аллах. Слушала сам о њој и плакала. Она у Србији има заиста снажну веру и храброст чим је јавно прихватила ислам, а ја у великој демократији још увек чекам, не знам ни ја шта. Сутра је велики дан за муслимане. Арефат . Док они уче и плачу бојећи се свога Господара и надајући се Његовој милости, ја осећам сласт дове и поста на тај свети дан.

Окупала сам се. Скинула оно што ми је био терет. Морам обзнанити свој ислам. Данас постим и понављам речи истине с којима ћу, надам се напустити овај пролазни свет. Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху. Молим Узвишеног Бога да ме упути и учврсти у вери. Надам се да ће особа која је била себеб (узрок) моје упуте бити на високом положају на Оном свету. Молим Узвишеног Аллаха за то. Наша последња дова је Хвала Аллаху, Господару свих светова.
Зејнеб