Вода
До пре две године нисам имала прилику да упознам ислам. То је било зато што у свету хришћанства, бар тамо где сам ја живела, вера није приоритетна ствар. Нису ме ни интересовале остале религије.

Била сам на првој години факултета у Источном Сарајеву. Тамо сам живела приватно с цимеркама, а пошто су оне биле из Републике Српске, одлазиле би често кући за викенд. Тако сам остајала сама у стану у којем је било веома тешко живети.

Једне ноћи сам спавала сама у соби и имала сам страшне кошмаре. Када сам се пробудила, нисам била сигурна да ли сањам или се то стварно дешава, јер се сан дешавао управо у тој соби. Погледала сам на сат, било је тачно три сата после поноћи. Само сам гледала испред себе, не померајући се од страха. У том тренутку сам мобилним телефоном покушавала да  добијем мајку, као и неколико пријатеља. Морала сам их пробудити како би попричали са мном.

Занимљиво је да је средина из које потичем мешовита. Током средње школе, најближи су ми били муслимани. Додуше, никада нисмо правили разлику и никада нисмо ни причали о вери. Када сам те ноћи добила на телефон једног од њих и замолила га да остане што дуже на линији, нисам ни слутила да ће тај позив бити пресудан. Како у том тренутку, тако и у наредном периоду живота.

Испричала сам му сан, а он ми рече да се смирим и да ће одмах наћи лека за то. Прекиде се веза, а ја остадох укочена, у једном положају, као да ишчекујем да ми се сан обистини, ту, пред очима. У том тренутку се зачу звук поруке која је гласила: "Устани сад, оди окупај се, обуци чисту одећу, лези опет у кревет, па ми се јави." Када сам све то урадила, стигла је и друга порука у којој је била исписана Куранско поглавље „Ел-Фатиха“ , онако како би требало да се ишчита. Објашњено ми је како да је читам и да уз то подигнем руке к небу, као што муслимани раде.

Тада сам први пут подигла руке према Узвишеном Аллаху, иако тога можда нисам била свесна. Када сам изговорила прву реч, запитах се какав је ово језик. Била сам збуњена, али и упорна. Легла сам и до ујутру спавала без тегоба. Прво што сам помислила је: „Онај текст који сам синоћ упорно учила, помогао ми је.“

Почела сам да сањам џамију и њену унутрашњост. Овакви снови су се настављали, па сам једне ноћи сањала Кабу (први храм саграђен на Земљи ради обожавања Бога, налази се у Мекки) и једну жену која ме је, у свој оној гужви испред Кабе, потапшала по рамену и питала: „А када ћеш да се покријеш?“ И од тада, заинтригирало ме је све то, почела сам да истражујем, и читам о исламу, о начину живота муслимана и њиховој молитви. Одмах сам приметила да су муслимани једини покорни Богу. Сви остали мешају некога или нешто у својој преданости. Дакле, то није права преданост.

Правила сам разна поређења с хришћанством. Једно од њих које ме је највише навело да даље истражујем јесте да је ислам једина вера која јавно позива на намаз (молитву). С друге стране, црква има звона која не поручују ништа осим произведеног звука. Муслимани су јединствени. Сви исто уче и заједно падају на сеџду. Када уђеш у џамију изујеш се, станеш на мекан тепих, нема слика које скрећу мисли, усредсређен си на клањање (обављање молитве) за имамом (онај који предводи молитву).

Постала сам радозналија. Питала сам да ми неко објасни одређене појединости. Због чега се приликом црквених обреда дуго стоји на бетону? Због чега се њихови свеци љубе приликом приласка гробовима, а да се притом ниједног тренутка, док ту стојиш, не сетиш Господара? То су прве чињенице које су ме заинтригирале.

Наставила сам даље да читам о исламу и наишла на учење Кур'ана, тј. лечење рукјом (учењем Кур'ана и дова) . Када сам то одгледала, први пут се у мени нешто преломило, срце ми се отворило према исламу.

На почетку је све личило на једну малу нит у спознаји. Требало је још времена за схватање доказа. Како сам наилазила на ајете о науци и открићима, схватила сам да то људска рука није могла да напише. Један је Кур'ан, на једном језику за све, док Библија има више верзија и издања. Постоји Библија за одрасле, издање Библије за децу, а чак постоји Библија од Давида и 66 верзија које, кад се уче, не остављају никакав утицај.

Схватила сам да ислам има смисла и решила сам да наставим даље. Временом је све почело да се уклапа, на свако зашто имала сам одговарајуће зато. Ислам је једноставан и реалан. Потрага је трајала више од годину дана. Неке ствари су ми биле нејасне, јер сам одгајана у другачијој породици.

На крају, имала сам последњу недоумоицу везану за хришћанске свеце у црквама - због чега је Узвишени Аллах оставио та тела да остану неуништена и тако хришћане везао да још више верују, јер имају материјалан доказ? Једном приликом, док сам размишљала о томе, на телевизији је била научна емисија у којој су приказивали како су нашли фараона који је живео пре неколико хиљада година. Његово тело је остало готово нетакнуто. Касније сам дознала да се тела такозваних светаца балзамују. То је отклонило сваку моју сумњу о исламу. Дошла сам до спознаје да је ислам једина вера и да без Шехадета моја љубав према исламу ништа не значи.

Желела сам да прихватим ислам одмах. Међутим, тада је настало једно велико разочарење, моја породица није муслиманска. Како сад одједном да им објаснити све то, имајући поред тога у виду да живимо у конзервативној средини у којој не постоји толико слободе у верском избору?

Дуго сам правила планове како да средим живот и спасем себе. Коначно сам се одлучила да примим ислам, а моја душа као да је већ била испуњена иманом. Није ме интересовало шта ће се десити сутра, јер сам већ знала да је будућност неизвесна и да ће бити онако како је Узвишени Аллах одредио. Знала сам и то да Он Своје робове не оставља у невољи.

Након две године, живот ми се значајно променио. Узвишени Аллах, ми је услишио дову и дао да живим са својим народом, међу муслиманима, у вери у којој сам се родила. Омогућио ми је да с поносом носим мараму и ширим ислам, кад год то могу. Никада не бих оставила ислам и начин на који сада живим, јер сам осетила колико је Бог Милостив. Осетила сам то путем намаза и дове (молитве) и нашла сам спас.

Већ неко време живим у Санџаку у Србији. Нашла сам посао, наставила сам студије, уписавши упоредо још један факултет. Средина ме је јако лепо прихватила. Покушавам да се посветим колико год могу ибадету и највећи мир проналазим у намазу. Радим у оквиру ширења ислама, чиме се поносим. Јако мало времена имам за себе, али трудим се да у свему истрајем и наставим даље, с осмехом на лицу. Активна сам на пољу хумантираног рада. То ме додатно одушевљава. Брига о угроженима, сиромасима и невољницима испуњава ми срце, а сазнање да за то долази, инша-Аллах, велика награда, смирује ме и радује.

Односи с родитељима су прилично добри. Неки рођаци су ме потпуно одбацили, неки још увек нису. Имам само 22 године и морам себи да обезбедим егзистенцију, јер више немам финансијску подршку породице. Узвишени Аллах, даје опскрбу, па се и не бринем да ли ћу имати новца за живот. Аллаху мој, учини нас бољим и покорнијим! Упути моје родитеље на Прави пут и спаси нас на ономе Страшноме дану, када ћемо једни од других бежати! Амин!
 Нејра Р