Сеџда
О Есми сам чула пуно тога доброг, маша-Аллах. Једном ми је рођака из Сарајева навела како се дописује и како шаље литературу једној сестри из Србије, која је примила ислам. Зар да је не познајем? Било ми је жао што је нисам прва упознала, кад смо већ тако близу. Тај тренутак је био право време и за мене и за њу. Тако Узвишени Аллах све лепо уреди!

Моја соба је била једини кутак у ком сам се осећала сигурно и топло. Међутим, и даље је постојао тај осећај празнине и жеље за прочишћењем. Како то да изведем?

Неколико година су ме мучиле фобије. Некоме је можда тај период брзо прошао, али мени је сваки секунд био као година, а минут као деценија. Дуго сам се борила за лек, полако схватајући да је сва та борба била узалудна. Хтела сам да се излечим. Тражећи пут, наилазила сам на разне неразумне одговоре, како у хришћанству тако и у будизму и материјализму. Правог одговора није било. 

Коначно сам га пронашла у исламу. Бог је један. Њему се молимо. У Њега јединог се поуздамо. Зашто? Јер само Он помаже. Само бих спустила чело, шаке, колена и предње прсте ногу на тло свог топлог кревета. И дуго бих ту остала, мислећи да је молитва само сеџда. У почетку је моја молитва искључиво била заснована на њој. Као да лебдим. Знам Коме се молим, знам сврху и корист тога. Не молим се некоме ко ми не може помоћи. То је за мене био једини спас. Нема икона, посредника, светаца и чудака којима се молим за спас.

Само Тебе, Боже, молим да ми помогнеш. Ти си ми ослонац у тешким тренуцима. Само се у Тебе поуздам.

Убрзо сам научила речи које су толико велике и снажне. Кад их изговориш, осећаш се тако сигурно и постојано: Ве ла хавле ве ла куввете илла биллах / Нема снаге нити моћи осим Аллахове снаге и моћи. Његова моћ и снага су савршене. Поуздала сам се у Аллаха, и то је једино успело.

Чисто срце, тело и осећај смирености су оно што сам дуго тражила. Сузе су текле не могавши да се зауставе. То су биле радоснице. У свом малом кутку, онако затворена од осталог света, у молитви, цео свет је био мој. Нисам сама као што ми је ђаво представљао.

Молила сам Бога, величала Га и хвалила. Понекад ми је било чудно што сам толико срећна. Било ми је и нестварно да сам коначно пронашла Прави пут. То ми је Бог дао. Хвала Му!

Пространство које се не може докучити. Срце се задовољно и сретно осмехивало.

Оне који верују и чија се срца, кад се Аллах спомене, смирују, а срца се, доиста, кад се Аллах спомене, смирују. (Кур'ан, поглавље „Ер-Ра'д“, 28)

Оно што ме је смиривало јесте осећај да ми је Аллах Заштитник и Онај у Кога се уздам. Ко се више радовао од мене молитви, тада једином спасу, Заиста сам тако нешто доживела. Препоручујем свима да пробају. Једноставно је. Касније ми је молитва постала оно што је формално требала бити. Али сеџда је оно што ме је раније а и сада ме носи у плаветнило и смирај.

Изговорила сам Шехадет у својој соби, са истим жаром, поносом и уверењем. Прво преко телефона са сведоцима, а онда и у џамији. По први пут, мелеки писари (анђели који записују људска дела) су ми били сведоци.
 
Кад се само сетим! Све те књиге о излечењу, разни психијатри, немоћни видовњаци и психотерапеути, разне мистичне религије. Нема краја лажима. Не верујем у то. Није ми нимало помогло. Сви су се они трудили и говорили да ће проћи, уз ове или оне пилуле и сеансе. Једина учинковита терапија је био ослонац на Узвишеног Аллаха, и период (молба) Њему.

Та непролазна и дивна љубав према Створитељу довела ме до онога што сам толико тражила. Све друге љубави су лажне и пролазне. Размишљајући да се молим Једином Богу у исто време кад и хиљаде мојих браће и сестара у вери, усхитило ме је. Знала сам да имам толико тога да поделим с њима. Радовала сам се свакој следећој молитви. У једном тренутку сам схватила - па мене је Аллах излечио. Могу да живим као и пре. Изаћи ћу напоље.

Не могу да останем овде читав живот. Желела сам и својима да покажем да сам кроз ислам нашла кључ за решење мојих искушења. После толико времена, долази први излазак у свет. Ја сам слободна муслиманка и поуздам се у Бога. Нестале су пресије и фобије. Нема живота без ислама. Боже, помози ми на том путу!

Хтела сам још да сазнајем и јачам у вери. Тако је и било. У почетку пуно тога нисам могла да разуме, али касније сам успела да се поносим вером у потпуности. Сестре су ме дочекале с осмехом и помогле око свега. Као да сам их знала дуже него што заправо јесам. Сама никад нисам била.

Нови сусрети, нови људи. Осећам се дивно. Могу да полетим као никада до сада, имам мотива за много више. Ислам је Испунио мој усамљени и тегобан живот.

Отворила су се нова врата која доносе пут покајања, истине, праве среће и искреног осмеха. Неколико година је трајало неуспешно лечење, а за само пар тренутака Узвишени Аллах ме је излечио. Ослонила сам се само на Њега - и помогао ми је.

Сви су се чудили, чуде се и дан-данас. Како да више нисам она иста, већ Есма? Једног дана, на овом или Оном свету, увидећете зашто више нисам она стара. Зар не видите моју промену?

Не стидим се што сам муслиманка. Зар се тога треба стидети? Родитељи још увек мисле да је то пролазно, надају се да ћу им се вратити, да као некада заједно обожавамо иконе, страсти... Не желим да се вратим, не желим поново у тамницу где ми је живот био мучење. Па и да ме неко присили, у срцу ћу опет бити оно што јесам. Муслиманка, Есма, она која се ослања на Једног Бога Аллаха.

Људима је тешко да схвате како неко може да прими другу веру. Па зар човек није оно што заправо осећа? Зар би неко прихватио неку веру, ако није задовољан тим избором?

Када схватите да је Бог само Један, доживите нешто попут поновног рођења. У почетку вам је довољно да схватите Једноћу Створитеља, па полако почињу да се слажу остале коцкице о практиковању исправне вере. Све полако долази на своје заслужено место. У почетку ми је било чудно све везано за хиџаб (обавезно покривање муслиманке), а и много другог. Дуго ми је требало да савладам себе. Једноставно, сам схватила да је то наредба Оног који најбоље зна шта је за нас добро, а шта није. Свака ствар у исламу је таква. Ношењем хиџаба, дошао је смирај у мој живот и у моје срце. Људи ме више поштују, јер је то заштита за једно нежно женско биће. Слављен нека је Аллах.

Да ли је особа која прими ислам лицемер? Можда је за некога то лицемерство, али зар то није искреност која прати чисту фитру  (урођену природу) код свакога од нас? Питају ме шта је са мном и какав је мој нови живот. Одговарам им искреним осмехом и задовољством које се види на цртама лица и у очима.

Знајте да је мој живот сада чист и пун. Нема враћања прошлости. Идем даље. Желим да будем у потпуности покорна само Узвишеном Богу. Остало сам пронашла. Аллах ми је дао да пронађем. Сва захвала и хвала припадају Њему.

Свима поручујем ислам. Поручујем им да им желим добро, па их зато и зовем да крену са мном. Не желим да на оном свету будем одговорна за њихову заблуду. Ја вам саветујем, а ви размислите, ако имате памети а и жеље за тим.

Молим Аллаха Узвишеног да упути моје родитеље, родбину и све нас на Прави пут. Да нас заштити на овоме и Ономе свету од свих патњи и потешкоћа. Свакоме ко ово чита желим да размисли о порукама које носи Аллахова упута. Једина права Упута. Амин!
Есма