Дивни позив
Инспирација за ову причу подсећа на мој повратак исламу. Сестру која ју је доживела знам дуго и пуно ми недостаје.

Аллаху екбер! (Бог је највећи! Бог је изнад свега!) Аллаху екбер! Чуо се глас... Невероватан осећај.,. Срећа и сузе у исто време.То је то! Знала сам да ћу примити ислам. Сада сам сигурна. Али како је све почело?

Рођена сам у хришћанској породици која поштује властиту религију и културу. То је и довело до мог размишљања о постојању и његовој сврси на другачији начин, увек сам веровала у Бога. Студирајући Арапски језик, почела сам да се интересујем за ислам.

Наравно, читала сам о томе кроз студије и историју ислама, као желећи да сазнам што више. Читала бих литературу и сваки пут је нешто у мени тражило да још више сазнајем. Полако је почела да се рађа скривена љубав. Кад год ми нешто не би било јасно, питала бих колегиницу, муслиманку, која је увек имала одговоре. Сваки пут се одговор слагао с мојим осећањима. Потврђивао би оно што сам дуго тражила. А онда, шта се дешавало?

Тај дан никада нећу заборавити. То је био мој први сусрет с Аллаховом Књигом, светим Кур'аном. Пријатељица из Ирака је имала књигу украшених корица с преламајућим светлом. Узела ју је, након што се очистила, и почела листати објашњавајући одређене садржаје. Била сам задивљена речима које су долазиле из ове чисте Књиге. Схватила сам да то не може бити говор човека или анђела, већ Бога.

Оно што ми је прирасло уз срце и учврстило уверења, јесте једноћа Створитеља: Он је Аллах (Бог), Један. Аллах је уточиште сваком. Није родио и рођен није; и нико Му раван није. (Кур'ан, поглавље, „Искреност“, 1-4)

Да, све се наведено поклапа с мојим пријашњим уверењем. Узела сам Кур'ан у руке. Као да сам коначно срела некога дуго очекиваног и траженог. Био је потребан само одговарајући тренутак. Знала сам да ћу ускоро примити ислам.

Након тога, упутила сам се кући осећајући нови почетак, Пут истине и спокојства. Размишљала сам о Богу и захваљивала Му. Подсвесно сам Га молила да ме упути на Истину. То сам чинила од самог почетка. Шетајући нисам слутила шта ће доћи након овог осећаја лепоте. Важно ми је било да сам близу Истине, пред њеним вратима.

Наступио је Рамазан (девети месец у исламском календару), те не тако давне године. Иако још нисам примила ислам, постела сам. То сам желела. То ми је било лако. И било је дивно. Познавајући одређене прописе Аллахове вере, упловила сам у ислам знајући да ћу га ускоро јавно прихватити, али не схватајући шта ме све очекује на том путу.

Дошла је 2000. година. Кренула сам преко факултета на пут. На том путовању је дошло до врхунца мојих осећања приликом слушања дивног позива на молитву. Чула сам езан . Мислим да сам тада све речи схватила, иако нисам знала дослован превод. И тако сам, у повратку, доживела ново рађање. Изговорила сам Шехадет: Ешхеду ен ла илахе иллаллах ве ешхеду енне Мухаммеден абдуху ве ресулуху. Хвала Аллаху!

Почео је нов живот, јер без ислама нема правог живота. Човек лута тражећи истину и Узвишени Бог, му омогући да је нађе. Елхамдулиллах (хвала Богу), данас сам муслиманка. Поносим се тиме. Не обожавам иконе, а ни људе. Обожавам Јединог Бога. Не тежим повиновати се људима, већ Господару људи. Неки ће рећи да сам издала себе и своје, али ја сам оно што осећам у срцу.

Нисам могла да верујем да сам се променила, поред толико људи који лутају у мноштву заблуда. Хтела сам свима да кажем, хтела сам свима да обзнаним: „Хеј, људи! Зар не видите да лутате и да сте залутали! Тражите одговоре како бисте изашли из те таме, размислите ко вас је створио, ко вама управља, откуд ми постојимо! Да ли је то један Бог или два, или мноштво њих? Заиста је то Један Једини, Који је Савршен у стварању, владању, управљању...“

Једноставно, за мене је почео нови живот. Уласком ислама у моје срце, осетила сам, по први пут, истинско освежење, сласт, срећу, узбуђење, смирај. Шта је то ново што ми плени душу? Пре ислама сам осећала да се гушим у низу лажних обећања и неистина. Сада могу да полетим, јер сам слободна, јер сам пронашла себе, као дете које је срећно и безбрижно, невино и чисто.

Не могу да кажем да није било тешко суочити се с родитељима, родбином, пријатељима, познаницима - али то сам ја. Схватите! Можда им је то звучало као нешто пролазно у мом животу. Али то није пролазно, ево до дан-данас је остало и види се на мени. Сви су ме гледали као ванземаљца, и издајника и нестабилну личност. Ипак, временом су схватили колико сам срећна у том новом свету... Шта рећи и објаснити људима који очекују да им се ћерка, пријатељица, познаница или комшиница понаша по шаблону на који су навикли? Шта рећи људима који се задовољавају начином живота који је око њих, не размишљајући да ли је то у реду и да ли им прија?

Граница или прекретница мог размишљања о преласку на ислам, кристално ми је јасна. Она која повезује живот, пре и после. Сада знам да онај живот пре, заправо није био живот, већ само преживљавање. Са вером у Једнога Бога, устајем лагано и без терета, знајући да је Он, Узвишени, Онај Који све зна. Он ме чује, Он чује моје молбе и услишава их, Он даје знање, упуту...

Живот се наставља. Али, прави живот. Засновала сам породицу и надам се да ће је Узвишени Аллах упутити  као и све мени драге особе. Испуњена осећањем смирености у души, срећна сам. Радује ме што то могу да поделим с вама. Молим Бога да Он буде задовољан мноме и нашим уметом. Амин! (Боже услишај!)
Аиша