Између атеизма и Истине
Она је некада, пре нас, корачала улицама Београда величајући Бога. На неки начин ми се чини да је поплочала пут нашим корацима.

Друже Тито, ми ти се кунемо...!
Таква идеологија ми се онда, а и неколико година после, чинила идеалном. Људи су радили, напредовали. Били смо поносни на породице, државу и народ. Ученици су били марљиви и полетни, а младост је била испуњена жаром слободе. Тада нисам ни слутила колико ми је зла, као и мојим родитељима, нанела управо та идеологија. Било је ту и добрих ствари, које и дан данас памтим са осмехом. Није ме било стид што волим да учим и напредујем. Тада ми се нико није смејао, а данас се исмејавају сваком успешнијем детету.

Обожавала се материја, људи. Тешко је било испливати из свега тога. Много тешко.

Живела сам у Босни где је таква идеологија превладавала. Ислам је био неважан. Наставила сам да растем с таквим навикама убеђујући себе у истинитост: Колико је зла и несрећа у свету? Нема правде! Како то да не постоји правда? Тим мислима сам оповргавала теорију постојања Правденог Бога. А с друге стране, потврђивала ону на коју сам била навођена.

На прагу зрелости, у тинејџерским годинама, почео је да се мења мој став о томе ста сам и одакле долазим. Ко управља нама и где је правда? Зар је толико сиромашних и гладних у свету? А с друге стране, толико богаташа? Како ће сиромашни бити искупљени? Мора да за њих постоји нека правда на Другом свету. Ко нас је створио и зашто? Много питања, а већ су се наметали идеолошки одговори. Да ли су исправни? Никако да се сложе с разумом и мојим осећањима.

Почела сам да се интересујем за исламску литературу, пошто ми је била најближа. Моје друштво се разликовало од уобичајеног. Некако смо увек били зрелији и размишљали смо о свему на специфичан начин. Међу нама је било истраживача, међу којима сам била и ја, али сам то дуго крила. Нико из породице није знао.

Причала сам са свима о религији. Коме год  сам могла, постављала сам разна питања. Ишла сам, чак, и у цркву. Сваки пут сам постављала хришћанима нова питања. Једноставно, за мене та прича није „пила воду“. Хришћанство и тројство су моме срцу били веома страни и нелогични. У нашем друштву је било религиозних хришћана и муслимана. Шта их је то учинило религиознима?

Желела сам да истражујем. Пошто се нисам проналазила у хришћанству, почела сам да читам о Хиндуизму и Далај Лами. Убрзо сам схватила да су ми и та учења страна. Почео је мој контакт са исламом. Још увек сам се помало двоумила око хришћанства. Једно вече, пресудно за даље кораке, пропустила сам заказани одлазак у цркву. Осетила сам да је то Божији знак.

Сама прича о религији је, на неки начин, била табу тема у нашој околини. Највећи нагласак је стављан на приче о исламу. Вероватно због тога што је ислам најчистији, па би они који би почели улазити у њега били у потпуности посвећени томе, па је то за неке било одлажење у крајност.

Читала сам књиге Мустафе Махмуда. Једна од најомиљенијих књига ми је била „Чујем шум, пријатеља не видим“, чувеног учењака Хасана ел-Басрија. Ове књиге сам чувала као најдражу тајну и највеће богатство.

Први намаз (молитва). Џамија Магрибија на Марин-двору, Сарајево. Био ми је то најдражи намаз. Нисам знала изговарати пуно тога, али дивна осећања су ме обузимала. Схватила сам стварну суштину овог дивног богослужења. Мислим да је то била најскрушенија молитва у мом животу. Пала сам на сеџду (ничице) и схватила да сам муслиманка, која је покорна Узвишеном Богу.

Оно што сам себи почела говорити након прве молитве, односило се на рутину и традицију коју неки људи практикују у вери. Помислила сам да ово не сме да ми постане рутина и наметнута навика. Ако сам заиста спремна и срећна због тога, онда треба да прихватим овај позив.

Месец Рамазан сам постела кришом. Моји родитељи нису примећивали да ми се нешто чудно дешава. Било је пуно искушења која су наилазила како сам почела да практикујем ислам. Некако сам била усамљена и често чудна другима. Надала сам се да ће се то ускоро променити и да ме тамо негде чека бар једна сродна душа. Још један странац.

Крила сам се, скривала књиге које сам толико волела. Никако да се одвојим од њих. Ипак, не може се цели живот крити ислам.

Наступио је страшни рат у Босни. Морали смо да избегнемо. Где? У Србију. Морамо ићи. Пут је ризичан, али нема назад. Носим са собом пуно туге и страха. Без исламских књига нисам могла. Понела сам их. И то преко српске границе. Мајка их је пронашла у Београду. Није могла да верује. Била је љута што сам то урадила. Али нисам могла да их не понесем, јер су оне биле део мене.

Мој живот у Београду, тих деведесетих, био је чудан а у исто време и занимљив. Нисам се добро сналазила у новој околини. Била сам, због својих уверења, поново странац. Дуго сам крила да клањам (обављам молитве) и да практикујем Ислам.

Треба пронаћи Бајракли џамију. Ратне године, мржња, а ја усред Београда тражим џамију. Колико снаге и воље је требало за тако нешто. Морала сам да је пронађем. Знала сам да ћу ту, у Божијој кући, пронаћи мир и заштиту.

Почела сам да студирам и пронашла ново друштво. То су биле две особе које су такође примиле ислам.

Наше дружење је било пуно дивних тренутака. Тако је лепо кад се дружите са неким истих погледа, а све то усред Београда. Тешко је било пронаћи некога таквог. Елхамдулиллах (Хвала Богу)! Често смо се налазили и сатима причали. Сећам се, осећали смо да је цео Београд наш. На Славији је било наше место окупљања. Одатле смо кретали у шетњу. Маштали смо да практикујемо ислам у потпуности. Били смо слободни што смо муслимани а, с друге стране затворени што не можемо у потпуности да проводимо своју дивну веру.

Једна од карактеристика Београда јесте доза слободе. Та слобода се односи на могућност ширине у образовању и проучавању. У Народној библиотеци, читала сам превод Кур'ана као и Сахихул-Бухари (Збирка казивања Божијег Посланика Мухаммеда, нека су Божији мир и благослов над њим). Пошто књиге нису смеле да се износе, тамо сам водила белешке. Трудила сам се да све хадисе (казивања) научим и применим.

Често сам се осећала као заробљеник, али када се сада сетим тих тренутака, од среће бих заплакала. Како је Бог (на арапском Аллах) Мудар и Милостив. Даје нам да Му паднемо на сеџду (ничице), скрушено, у разним околностима. Ех, кад би ми опет дао да будем у Београду, да се опет борим за своју веру, онако снажно и искрено. Била је велика храброст одлазити покривена на факултет. Чак ми се једном приликом десило да ми је колега пришао и да ми је рекао да не требам да се стидим уколико имам велике уши или ако сам можда клемпава.Након одређеног времена, упознала сам и свог садашњег супруга. За мене је био спас, у сваком погледу, да се венчамо. Имали смо много заједничких интересовања. Он је био усамљен у Београду и требала му је подршка. Било је то скромно венчање. Са својим супругом сам још више напредовала у исламу. Било нам је тешко да издржимо у Београду, због провокација.

Када је завршио студије, отишли смо у његову домовину. Ту смо провели неколико година. Добили смо, хвала Богу, децу и одгојили смо их у исламу. Затим смо се вратили у моју домовину, Босну. Сада смо ту настањени.

Радо се сетимо Београда, тог чудног, а у исто време, и јединственог осећаја. Волела бих да свратим и видим како је тамо, како се живи, како је стари џемат (група). Да се заувек вратим - не верујем да бих могла да издржим.

Аллаху мој, учини моју причу корисном! Дај да Београд заблиста бајраком Истине и људима који ће га, као некада, улепшати исламом (исправном вером и правдом)!
Умму Кулсум